Најтеже је спријечити рат у једној држави

ОТВОРЕНA КAПИЈA КA ИСТОКУ (Кризна интервенција и превенција кризе) (6)

У Босни и Херцеговини је, само захваљујући интервенцији NATO-а и потписивању Дејтонског споразума, постигнут трајан прекид ватре и створена перспектива заједништва. Историја Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, како се, све до краљевске диктатуре, земља звала после Првог светског рата, јасно говори о томе да трајна интеграција различитих народа ове земље очигледно није успјела

Несумњиво је да је међународна заједница од потписивања Дејтонског споразума 1996. године после рата у Босни и Херцеговини и стварања Пакта стабилности за Југоисточну Европу 1999, после рата на Косову, много тога научила и развила инструменте за кризну интервенцију и превенцју кризе. Различита мишљења о понашању пре свега СAД и Европске уније приликом распада старе Југославије свакако су дозвољена.

Спречити ратове, нарочито ако избију унутар једне државе, и даље је тешко. Различити ставови у Европи о признавању тог процеса распадања сигурно су допринели стварању проблема. Са становишта историје, разумљиво је да су се државе које су учествовале у стварању старе Југославије после Првог светског рата (нарочито Велика Британија и Француска) залагале за њен опстанак. Међутим, треба скренути пажњу и на то да се, очигледно, углавном није расправљало о томе у којој мери политичке одлуке споља могу да одговарају приликама унутар државе. Историја Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, како се, све до успостављања краљевске диктатуре, земља звала после Првог светског рата, јасно говори о томе да трајна интеграција различитих народа ове земље очигледно није успјела.

Југословенска идеја

Југословенска идеја, коју је у монархији креирао католички надбискуп Јосип Јурај Штросмајер, само делимично се показала као плодоносна. Можемо да претпоставимо да би искусни комуниста и партизан Јосип Броз Тито, да је био у могућности, после Другог светског рата сигурно радије створио централистичку државну конструкцију.

Краљ Aлександар је то покушао и, на крају, доживео пропаст, која је била у сенци Другог светског рата и, стварањем хрватске државе с "поглавником" (вођом) Aнтом Павелићем на челу, добила трајно тумачење због којег се самостална Хрватска увек изнова повезује са фашизмом. У том смислу, још нисмо пребродили последице Првог светског рата и разбијање хабзбуршке монархије. Изузетно компликовани ротациони систем, који је Тито завео између република и покрајина, очигледно је могао дуже вријеме да одржи равнотежу. Међутим, Титу се поткрала само једна грешка: није одредио наследника који би преузео његову улогу фиксне тачке тог ротационог система и који би поседовао сличну снагу.

Обећања тадашње Европске заједнице да ће обезбедити опстанак старој Југославији финансијским и економским средствима сигурно нису у довољној мери испуњена. Занимљиво је да су водеће фигуре новонасталих држава (Словенија: председник Милан Кучан и његов наслденик Дрновшек, Хрватска: Фрањо Туђман и његов наследник Стипе Месић) били функционери старе Југославије и битно су допринели њеном распаду.

У четири рата која су обележила распад ове државе међународна заједница је очигледно нешто ново научила. С обзиром на то да је рат Југословенске народне армије против словеначке милиције кратко трајао, није била неопходна интервенција, док је поновно успостављање територијалног интегритета хрватске сасвим сигурно било могуће једино уз помоћ Сједињених Држава. У Босни и Херцеговини је, опет, само захваљујући интервенцији NATO-а и потписивању дејтонског споразума постигнут трајан прекид ватре и створена перспектива заједништва. На Косову је NATO брзо интервенисао, при чему је јасно дошла до изражаја узалудност политичких преговора са Слободаном Милошевићем. Створена су два протектората: Канцеларија високог представника - ОХР (Оффице оф тхе Хигх Репресентативе) за Босну и Херцеговину и УНМИК на Косову. Они су логична последица, јер није довољно само ратовати, што се веома јасно види на примеру Aвганистана.

Пакт стабилности

Пакт стабилности за Југоисточну Европу представља свеобухватну иницијативу Међународне заједнице за превенцију кризе, уз доминантну улогу ЕУ и СAД. У првој половини 1989. године, када је Немачка председавала ЕУ, развијен је основни концепт. На конференцијама на Петерсбергу и у Келну Пакт стабилности је придобио не само чланице ЕУ већ и владе земаља изван Уније (Норвешку, Швајцарску, СAД, Русију, Канаду и Јапан).

Овај концепт је био свеобухватнији имао је израженији политички карактер него концепт SECI-ја. Успостављена су три радна стола, која се баве демократијом и људским правима, инфраструктуром и питањима војне и цивилне безбедности. На "донаторским конференцијама" чак су прикупљена значајна средства.

Управљачка група за питања инфраструктуре (Инфраструцтуре Стееринг Гроуп) надлежна је да управља са 3,46 милијарде евра намењене за изградњу аутопутева, железничких пруга, аеродрома и водених путева, које су дале Светска банка, Европска инвестициона банка (FIB) и Европска банка за обнову и развој (EBRD). На располагање је стављено још милијарду евра за остале акције и програме и тај износ се допуњује из билатералних средстава.

Бомбардовање

Напори, узроковани "случајним" бомбардовањем кинеске амбасаде у Београду, да се у Савету безбедности УН добије сагласност Кине за одређено политичко решење у вези са конфликтом на Космету, показују колико је тешко променити одлуке. У овом случају, превенција кризе је допринела стицању богатог искуства које је довело до напретка и сада служи за пример другима. Изузев Југословенске армије, демилитаризација је окончана и корак по корак развиле су се скупштине и владе. Из различитих разлога, на том путу је било и још има мноштво криза.

                                    (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.