Najteže je spriječiti rat u jednoj državi

OTVORENA KAPIJA KA ISTOKU (Krizna intervencija i prevencija krize) (6)

U Bosni i Hercegovini je, samo zahvaljujući intervenciji NATO-a i potpisivanju Dejtonskog sporazuma, postignut trajan prekid vatre i stvorena perspektiva zajedništva. Istorija Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, kako se, sve do kraljevske diktature, zemlja zvala posle Prvog svetskog rata, jasno govori o tome da trajna integracija različitih naroda ove zemlje očigledno nije uspjela

Nesumnjivo je da je međunarodna zajednica od potpisivanja Dejtonskog sporazuma 1996. godine posle rata u Bosni i Hercegovini i stvaranja Pakta stabilnosti za Jugoistočnu Evropu 1999, posle rata na Kosovu, mnogo toga naučila i razvila instrumente za kriznu intervenciju i prevencju krize. Različita mišljenja o ponašanju pre svega SAD i Evropske unije prilikom raspada stare Jugoslavije svakako su dozvoljena.

Sprečiti ratove, naročito ako izbiju unutar jedne države, i dalje je teško. Različiti stavovi u Evropi o priznavanju tog procesa raspadanja sigurno su doprineli stvaranju problema. Sa stanovišta istorije, razumljivo je da su se države koje su učestvovale u stvaranju stare Jugoslavije posle Prvog svetskog rata (naročito Velika Britanija i Francuska) zalagale za njen opstanak. Međutim, treba skrenuti pažnju i na to da se, očigledno, uglavnom nije raspravljalo o tome u kojoj meri političke odluke spolja mogu da odgovaraju prilikama unutar države. Istorija Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, kako se, sve do uspostavljanja kraljevske diktature, zemlja zvala posle Prvog svetskog rata, jasno govori o tome da trajna integracija različitih naroda ove zemlje očigledno nije uspjela.

Jugoslovenska ideja

Jugoslovenska ideja, koju je u monarhiji kreirao katolički nadbiskup Josip Juraj Štrosmajer, samo delimično se pokazala kao plodonosna. Možemo da pretpostavimo da bi iskusni komunista i partizan Josip Broz Tito, da je bio u mogućnosti, posle Drugog svetskog rata sigurno radije stvorio centralističku državnu konstrukciju.

Kralj Aleksandar je to pokušao i, na kraju, doživeo propast, koja je bila u senci Drugog svetskog rata i, stvaranjem hrvatske države s "poglavnikom" (vođom) Antom Pavelićem na čelu, dobila trajno tumačenje zbog kojeg se samostalna Hrvatska uvek iznova povezuje sa fašizmom. U tom smislu, još nismo prebrodili posledice Prvog svetskog rata i razbijanje habzburške monarhije. Izuzetno komplikovani rotacioni sistem, koji je Tito zaveo između republika i pokrajina, očigledno je mogao duže vrijeme da održi ravnotežu. Međutim, Titu se potkrala samo jedna greška: nije odredio naslednika koji bi preuzeo njegovu ulogu fiksne tačke tog rotacionog sistema i koji bi posedovao sličnu snagu.

Obećanja tadašnje Evropske zajednice da će obezbediti opstanak staroj Jugoslaviji finansijskim i ekonomskim sredstvima sigurno nisu u dovoljnoj meri ispunjena. Zanimljivo je da su vodeće figure novonastalih država (Slovenija: predsednik Milan Kučan i njegov nasldenik Drnovšek, Hrvatska: Franjo Tuđman i njegov naslednik Stipe Mesić) bili funkcioneri stare Jugoslavije i bitno su doprineli njenom raspadu.

U četiri rata koja su obeležila raspad ove države međunarodna zajednica je očigledno nešto novo naučila. S obzirom na to da je rat Jugoslovenske narodne armije protiv slovenačke milicije kratko trajao, nije bila neophodna intervencija, dok je ponovno uspostavljanje teritorijalnog integriteta hrvatske sasvim sigurno bilo moguće jedino uz pomoć Sjedinjenih Država. U Bosni i Hercegovini je, opet, samo zahvaljujući intervenciji NATO-a i potpisivanju dejtonskog sporazuma postignut trajan prekid vatre i stvorena perspektiva zajedništva. Na Kosovu je NATO brzo intervenisao, pri čemu je jasno došla do izražaja uzaludnost političkih pregovora sa Slobodanom Miloševićem. Stvorena su dva protektorata: Kancelarija visokog predstavnika - OHR (Office of the High Representative) za Bosnu i Hercegovinu i UNMIK na Kosovu. Oni su logična posledica, jer nije dovoljno samo ratovati, što se veoma jasno vidi na primeru Avganistana.

Pakt stabilnosti

Pakt stabilnosti za Jugoistočnu Evropu predstavlja sveobuhvatnu inicijativu Međunarodne zajednice za prevenciju krize, uz dominantnu ulogu EU i SAD. U prvoj polovini 1989. godine, kada je Nemačka predsedavala EU, razvijen je osnovni koncept. Na konferencijama na Petersbergu i u Kelnu Pakt stabilnosti je pridobio ne samo članice EU već i vlade zemalja izvan Unije (Norvešku, Švajcarsku, SAD, Rusiju, Kanadu i Japan).

Ovaj koncept je bio sveobuhvatniji imao je izraženiji politički karakter nego koncept SECI-ja. Uspostavljena su tri radna stola, koja se bave demokratijom i ljudskim pravima, infrastrukturom i pitanjima vojne i civilne bezbednosti. Na "donatorskim konferencijama" čak su prikupljena značajna sredstva.

Upravljačka grupa za pitanja infrastrukture (Infrastructure Steering Group) nadležna je da upravlja sa 3,46 milijarde evra namenjene za izgradnju autoputeva, železničkih pruga, aerodroma i vodenih puteva, koje su dale Svetska banka, Evropska investiciona banka (FIB) i Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD). Na raspolaganje je stavljeno još milijardu evra za ostale akcije i programe i taj iznos se dopunjuje iz bilateralnih sredstava.

Bombardovanje

Napori, uzrokovani "slučajnim" bombardovanjem kineske ambasade u Beogradu, da se u Savetu bezbednosti UN dobije saglasnost Kine za određeno političko rešenje u vezi sa konfliktom na Kosmetu, pokazuju koliko je teško promeniti odluke. U ovom slučaju, prevencija krize je doprinela sticanju bogatog iskustva koje je dovelo do napretka i sada služi za primer drugima. Izuzev Jugoslovenske armije, demilitarizacija je okončana i korak po korak razvile su se skupštine i vlade. Iz različitih razloga, na tom putu je bilo i još ima mnoštvo kriza.

                                    (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.