На Светој гори: Манастир Хиландар (VI)

Смјерно плетење Христовог вијенца

"И у пусте дане народнога слома", како пева Ракић Јефимији, чији се вез од злата и срме дарован манастиру и данас тамо  налази, хиландарци, у духу поруке Деспота Стефана, "плету своју песму" Монах Ђорђе Митрофановић обнавља живопис манастирске  трпезарије. Светитељи сијају са древних зидина, разбијајући  таму ропства

За време турског ропства, хиландарски калуђери су често  стизали у писанију (прошњу) по Србији. Кнез Aлександар  Карађорђевић писанију забрањује, надомешћујући је помоћу од 500 дуката

У отаyбини обесни Турци ложе старе рукописе. На Врачару спаљују мошти првог српског просветитеља. Интензивно се брише памћење, уништавају тапије, горе корени... Насилним укидањем Пећке патријаршије долази до великих миграција и сеоба. Почетком XVII века у Хиландару борави око 800 монаха.

Хиландарски црнорисци, подвигом и молитвом не посустају. Граде, дозиђују. Смерно плету Христов венац и поред зулума бахатих агарјана.

"И у пусте дане народнога слома", како пева Ракић Јефимији, чији се вез од злата и срме дарован манастиру и данас тамо налази,  хиландарци, у духу поруке Деспота Стефана, "плету  своју песму".

Најтеже од постанка

Монах Ђорђе Митрофановић обнавља живопис манастирске  трпезарије. Светитељи сијају са древних зидина, разбијајући  таму ропства. Падом српске државе у турско ропство настаје дуги период одвојености Хиландара од матице.

У време султана Aбдул Убуда, с краја XVIII века, Хиландар као гранични манастир постаје турска војна караула. Многи монаси су због тога напустили манастир. Уз продор Бугара, долази  период презадужености и велике духовне кризе. Покидане везе са матицом донеле су многе невоље.

Бугари, преузевши управу над манастиром, почињу немилосрдно да арче иметак преостао од турског зулума. Поједини бугарски монаси бавили су се лихварењем и зеленаштвом, о чему су у  манастирском архиву сачувани трагови.

Из библиотеке и ризнице нестају вредни рукописи и реликвије. Руски архимандрит Порфирије Успенски приликом посете

Хиландару 1845. "за успомену" је из Мирослављевог јеванђеља, тог рукописа непроцењиве вредности, истргао једну страницу.

У ЏВИИИ веку долази до велике промене етничке структуре  манастирског братства.

Доситеј Обрадовић 1766. записује да "у манастиру има само неколико Срба, а остало су Бугари који не могу да се погоде чији је манастир". Љуба Ненадовић је 1859. у Хиландару затекао

седамдесетак калуђера Бугара и неколико Македонаца. Крајем XIX века, по сведочењу Димитрија Aврамовића, познатог

књижевника и сликара, у манастиру "живи педесетак монаха, од  чега једва по који Србин".

Везе матице са Хиландаром почиње обнављати кнез Милош Обреновић 1820. године, упућујући новчану помоћ манастиру. Aрхимандрит Нићифор Дучић записује да је Милош Обреновић заштитио Хиландар 1821. године у Цариграду од "напасти турске војске". Око 1840. Кнежевина Србија шаље 100.000 гроша, уз обећање кнеза Михаила да ће се "Србија бринути о Хиландару". У књизи Хиландар у државној политици Краљевине Србије и Југославије, Радмила Радић цитира Саву Хиландарца:

"Уз помоћ бугарског новца обновљен је северни део манастира. И да Бугари не беху тако добротворни, манастир би постао грчки, јер беда беше велика и будућност свакако без наде."

Из овога се види да претензије на Хиландар нису имали само Бугари.

За време турског ропства, хиландарски калуђери су често стизали у писанију (прошњу) по Србији. Кнез Aлександар Карађорђевић писанију забрањује, надомешћујући је помоћу од 500 дуката.

Хиландар у XVIII и XIX веку преживљава можда најтеже тренутке од свог настанка.

Мали грешнима, велики пред господом

Малобројни српски монаси 1876. године шаљу вапај краљу Милану Обреновићу да српску царску лавру својим ктиторством врати под окриље матице. Краљ Милан узима у заштиту Хиландар и заједно са београдским митрополитом Михаилом покушава да врати манастир српском монаштву.

У манастиру је владало право расуло, које доводи до промене и режима живота. Уместо општежића прописаног Типиком Светог Саве и управе игумана, прелази се на идиоритмијско живљење, а управу над манастиром преузимају епитропи.

(Наставиће се)

Задужења

Услед идиоритмијског начина живљења, након пропалог покушаја враћања општежића, небриге за манастирска добра, немонашког живљења, трговине, лихварења, отимања заједничких манастирских добара, по принципу јачег, долази до огромног задужења Хиландара.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.