На Све­тој го­ри: Ма­нас­тир Хи­лан­дар (IV)

Хиландарски монаси су оштрили своје духовне видике. Игумани су у дипломатским мисијама обављали и најделикатније послове. Нација и отачество били су изнад свега

Свети Сава 1206. године, након повратка у Србију, постаје архимандрит Студеничке лавре. У Србији борави све до 1217. године, када се поново враћа на Свету гору

Данило је родоначелник целе плејаде хиландарских игумана – државника, дипломата и архиепископа

Манастир је у средњем веку имао немерљиву дипломатску улогу у односима између Србије и Византије. У молитвеној смерности, уз сталну аскезу, образујући се на веома високом нивоу за то време, хиландарски монаси су оштрили своје духовне видике. Игумани су у дипломатским мисијама обављали и најделикатније послове. Нација и отачество били су изнад свега.

Свети Сава 1206. године, након повратка у Србију, постаје архимандрит Студеничке лавре. У Србији борави све до 1217. године, када се поново враћа на Свету гору, где започиње велику мисију за добијање аутокефалности Српске архиепископије. То ће му поћи за руком две године касније, 1219, када у Никеји добија томос о аутокефалности – независности Српске архиепископије.

На повратку из Никеје навраћа у Хиландар, носећи књиге, прије свих Крмчију, на којима ће градити цркве- но и државно устројство. Из Хиландара први српски архиепископ одводи неколико монаха које ће хиротонисати за епископе. Први игуман Хиландара Методије постаје рашки епископ. На пастирском трону Српске архиепископије смењују се Хиландарци: Саву II, најмлађег сина Стефана Првовенчаног, на духовном престолу српског народа замењује хиландарски игуман Јоаникије, затим долази Јевстатије, који прво постаје зетски епископ...

Хиландарски игумани, осим што су се одликовали образовањем и дипломатским даром, били су одважни бранитељи ове светиње од честих насртаја пљачкашких банди с мора. Управо из тих разлога је краљ Милутин изградио два пирга (куле), Хрусију на пристаништу и "Милутинов пирг" на улазу из Савиног поља у тјеснац Хиландарске рјечице.

Почетком XIV века игуман Данило показује велику храброст и војничко умеће у одбрани од побуњених шпанских најамника. У првим деценијама XIV века игуман Данило уживао је велики углед у Светој гори, био је пријатељ највећих духовника и теолога тог времена. Немерљива је његова улога у продору византијског духа у средњовековну Србију, у коју се и сам, по угледу на Светог Саву, враћа након боравка у Карејској испосници, негде око 1311. године. Прво постаје бањски епископ и посредник у дипломатским пословима краља Милутина, потом је столовао као хумски владика, да би 1324. постао архиепископ српски.

На полазу рода и отаyбине

Данило је у ствари родоначелник целе плејаде хиландарских игумана – државника, дипломата и архиепископа. Његов наследник у Хиландару, Никодим, који је од 1317. до 1324. био архиепископ, добио је од цара Aндроника II две хрисовуље с новим земљишним поседима.

Не смемо заборавити дипломатског колоса игумана Гервасија и његову улогу сређивању затегнутих односа између Србије и Византије. Он и старац Калиник, духовник краљице Симониде, даноноћно су бдели на дворовима српске и византијске властеле опуштајући затегнута влакна између два крстоносна народа. Великом економу, како су звали игумана Гервасија, Хиландар дугује знатан део својих материјалних добара. Био је десна рука не само краљевима Милутину и Стефану Дечанском, већ и краљу Душану. Стално у мисији, успео је да издејствује велики број царских и краљевских аката. Од 146 крчких аката у XIV веку који се односе на Хиландар, 95 је из времена игумана Гервасија…

Цар Душан, склонивши се од куге на Свету гору са царицом Јеленом и најужом свитом, придаје велики значај Хиландару, доводећи развој светиње до врхунца. Године 1355, пет година након Душановог уздизања Aрхиепископије у ранг Патријаршије, како би могао бити крунисан за цара, због чега је цариградски патријарх Калист екскомуницирао Србе, хиландарски игуман Доротеј постаје светогорски прот и успева да обнови неке повластице хиландарској братији. Доротеј је за време владавине Светом гором успео да заштити српско монаштво и да у многоме превазиђе црквени раскол.

Још један Хиландарац, старац Исаија, имао је велику дипломатско-помиритељску мисију, посредујући са својим ученицима Никанором, Силвестером, бившим светогорским протом Теофаном и Никодимом Грком 1375. године између Српске цркве и Цариградске патријаршије, када долази до васпостављања црквеног јединства и признавања српске аутокефалне патријаршије.

(Наставиће се)

Лазарева хрисовуља

Кнез Лазар пре Косовске битке наставља јачање Хиландара. Дозиђује спољну припрату хиландарској саборној цркви. Болници поклања село Јелашницу. Данас се у хиландарском архиву чува Лазарева хрисовуља оверена потврдом патријарха Спиридона.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.