На Све­тој го­ри: Ма­нас­тир Хи­лан­дар (III)

При­бје­жи­ште ци­је­лом ота­чес­тву

Хи­лан­дар пос­та­де ко­ли­јев­ка ду­ше и ри­зни­ца па­мћења.

Вје­чно кан­ди­ло не­бес­ке и кан­тар ово­зе­мне Срби­је.

Мис­ти­чна га­ле­ри­ја тај­ни у чи­јим су све­тим ода­ја­ма про­на­шле спо­кој све српске по­бје­де и по­ра­зи

Сте­фан Прво­вјен­ча­ни, краљ Ми­лу­тин, цар Ду­шан, кнез Ла­зар, краљ Урош… из­да­шно су по­ма­га­ли ову све­тињу

Го­то­во сви српски пис­ци средњег ви­је­ка, од све­тог Са­ве, Те­одо­ра Гра­ма­ти­ка, Те­одо­си­ја, Ро­ма­на, мо­на­ха Тео­кси­та до Кон­стан­ти­на Фи­ло­со­фа, иза­шли су из хи­лан­дар­ске клу­пе

Кра­јем осам­де­се­тих го­ди­на XX ве­ка грчки ма­нас­тир Есфин­гмен је, због ди­ја­ло­га ва­сељен­ског па­три­јар­ха Вар­то­ло­ме­ја са Па­пом, до­шао у отво­ре­ни су­коб са Ца­ри­град­ском па­три­јар­ши­јом, под чи­јом је не­по­сре­дном ју­рис­ди­кци­јом Све­та го­ра.

Ма­нас­тир Есфин­гмен, чи­ји зи­лот­ски мо­то гла­си "Пра­во­славље или смрт", пре­ки­нуо је све кон­та­кте и от­ка­зао по­слу­шност Ва­сељен­ској па­три­јар­ши­ји, пре­ки­нув­ши да на све­тим ли­тур­ги­ја­ма по­миње па­три­јар­ха ва­сељен­ског. Из Ца­ри­гра­да су по­сла­ли епис­ко­па да уми­ри по­буњене мо­на­хе. Есфин­гмен­ци су у по­ла но­ћи "от­ка­за­ли гос­то­прим­ство" ца­ри­град­ском вла­ди­ци, ко­ји је уто­чи­ште на­шао у оближњем Хи­лан­да­ру, за чи­је се ма­ло­број­но брат­ство го­во­ри­ло да је на­клоњено ста­во­ви­ма са­бра­ће из су­се­дног ма­нас­ти­ра. Хи­лан­дар­ци су срда­чно, зво­ни­ма, до­че­ка­ли не­на­јављеног гос­та. На­кон ли­тур­ги­је, ца­ри­град­ски епис­коп, за­хваљују­ћи се про­игу­ма­ну Ни­ка­но­ру за до­бро­до­шли­цу, она­ко успут је при­ме­тио да хи­лан­дар­ци, иако по­мињу ва­сељен­ског па­три­јар­ха, ипак по­држа­ва­ју есфин­гмен­це.

"Па­три­јар­ха по­мињемо, а мо­ли­мо се за на­шу бра­ћу из Есфин­гме­на", од­го­во­рио је ста­рац Ни­ка­нор.

"Шта ће зво­на пра­зној ате­ис­ти­чкој ду­ши?" пи­тао је про­игу­ма­на Мој­се­ја, мла­ди је­ро­мо­нах Aм­фи­ло­хи­је, та­да до­кто­рант у Aти­ни, по­ма­ло гне­ван због до­че­ка ко­му­нис­ти­чког ам­ба­са­до­ра Пе­ка Да­пче­ви­ћа у Хи­лан­да­ру.

"Не­мој да се љутиш, оче Aм­фи­ло­хи­је. Ни­ко од нас не зна шта чи­ја ду­ша но­си и шта та зво­на у њој мо­гу да на­ђу. Ни­смо ми зво­ни­ли њему у сла­ву, већ с на­дом да ће та зво­на не­што про­бу­ди­ти у њего­вој пра­зној ду­ши", од­го­во­рио је бла­го ста­рац Мој­сеј.

Су­срет са оцем, а од тог тре­нут­ка ду­хо­вним че­дом, са­бра­том у Хрис­ту, за­бе­ле­жио је све­ти Са­ва у Жи­ти­ју Сте­фа­на Не­мање:

"И он, Бла­же­ни, до­ђе у Све­ту Го­ру дру­гог да­на ме­се­ца но­вем­бра. Бо­го­но­сни и пре­ча­сни оци, ко­ји живљаху у Све­тој Го­ри, при­ми­ше га с ра­дош­ћу и по­чаш­ћу ве­ли­ком. Усе­ли се нај­пре у Ва­то­пед ма­нас­тир, јер ту на­ђе жељено, за­блудњело сво­је јагње (све­тог Са­ву)... Бла­же­ни, као што ов­де оправ­да сво­је цар­ство, та­ко и он­де за­же­ле на­ћи мес­то спа­сења сви­ма ко­ји до­ла­зе ода­сву­да, и ис­про­си у ца­ра, кир Aле­ксе, при­ја­теља сво­га, мес­то пус­то ра­ди по­ди­зања ма­нас­ти­ра у Све­тој Го­ри. И уз ме­не гре­шно­га из Ва­то­пе­да у мес­то то и усе­ли­смо се".

Треп­та­ји Ла­за­ре­вог кан­ди­ла

И Хи­лан­дар пос­та­де ко­лев­ка ду­ше и ри­зни­ца па­мћења.

Ве­чно кан­ди­ло не­бес­ке и кан­тар ово­зе­мне Срби­је.

Мис­ти­чна га­ле­ри­ја тај­ни у чи­јим су све­тим ода­ја­ма про­на­шле спо­кој све српске по­бе­де и по­ра­зи. У Ми­лу­ти­но­вој цркви су про­гле­да­ле Сте­фа­но­ве очи. Ту под треп­та­ји­ма Ла­за­ре­вог кан­ди­ла сто­лу­је ве­ли­ка, мо­ћна и не­по­бе­ди­ва Срби­ја у ко­јој, на све­ти­тељском тро­ну, све­тли Оби­ли­ће­ва жер­тва бла­го­ро­дног чув­ства. У тој не­бес­кој ста­ни­ци на земљи, Вожд је це­ли­вао ра­до­вањску се­ки­ру, при­ди­жу­ћи ку­ма са земље на ску­те. Ту је ма­ли Са­ша, от­ку­пив­ши Хи­лан­дар од Бу­га­ра, прис­тао уз нај­ве­ће и нај­мо­ћни­је. Ту су сви Срби по­ми­ре­ни, скла­дно као у ра­ју, успа­ва­но а жи­во, мо­тре и опо­мињу. Ту се ода­вно смрт сво­јом узви­ше­ном ле­прша­вош­ћу ру­га пло­тној про­ла­знос­ти жи­во­та.

Средњеве­ко­вни вла­да­ри, гра­де­ћи Хи­лан­дар, зи­да­ли су и ја­ча­ли вер­ти­ка­лу сво­га ро­да. Мно­ги су укле­са­ли ду­шу у све­те зи­до­ве хи­лан­дар­ске. Нај­ве­ћи про­цват Хи­лан­дар до­живљава у до­ба све­то­ро­дне ло­зе Не­мањића.

Сте­фан Прво­вен­ча­ни, краљ Ми­лу­тин, цар Ду­шан, кнез Ла­зар, краљ Урош… из­да­шно су по­ма­га­ли ову све­тињу, да­ри­ва­ју­ћи ма­нас­тир ме­то­си­ма, се­ли­ма, шу­мом, ли­ва­да­ма, ви­но­гра­ди­ма…

Хи­лан­дар пос­та­је ду­хо­вно сре­ди­ште српске средњове­ко­вне држа­ве, оду­жу­ју­ћи се отаyби­ни стос­тру­ко. Као први српски уни­вер­зи­тет, ве­ко­ви­ма је ота­чес­тву не­дрио ду­хо­вне пас­ти­ре, ар­хи­епис­ко­пе, пис­це, прве по­пе­ча­теље, сли­ка­ре, фи­ло­со­фе...

Го­то­во сви српски пис­ци средњег ве­ка, од све­тог Са­ве, Те­одо­ра Гра­ма­ти­ка, Те­одо­си­ја, Ро­ма­на, мо­на­ха Тео­кси­та до Кон­стан­ти­на Фи­ло­со­фа, иза­шли су из хи­лан­дар­ске клу­пе и све што су ос­та­ви­ли у на­сле­ђе не­про­цењиви је пе­чат тог не­бес­ког прос­то­ра. Мно­ги хи­лан­дар­ски средњеве­ко­вни ру­ко­пи­си сти­гли су до европ­ских ко­ле­кци­ја у Бе­чу, Па­ри­зу, Лон­до­ну, Мос­кви, Пе­тро­гра­ду…

                                                        (Нас­та­ви­ће се)

Све­ти Си­ме­он

Све­ти Си­ме­он је, на­кон до­лас­ка на Aтос, бо­га­то да­ри­вао све­то­гор­ске ма­нас­ти­ре. У ма­нас­ти­ру Ва­то­пе­ду, ме­ђу кти­то­ри­ма, жи­во­пи­сан је његов лик. Осли­ка­на је и сце­на њего­вог до­лас­ка у овај грчки ма­нас­тир, где се при­дру­жио си­ну – мо­на­ху Са­ви, ко­ји је на­кон мо­на­шког пос­три­га у Ста­ром Ру­си­ку, 1193. го­ди­не пос­тао са­брат Ва­то­пе­да. Њихов су­срет у Ва­то­пе­ду је жи­во­пи­сао у ЏВИ ве­ку и Ђор­ђе Ми­тро­фа­но­вић на зи­ду трпе­за­ри­је Хи­лан­да­ра.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.