Na Sve­toj go­ri: Ma­nas­tir Hi­lan­dar (III)

Pri­bje­ži­šte ci­je­lom ota­čes­tvu

Hi­lan­dar pos­ta­de ko­li­jev­ka du­še i ri­zni­ca pa­mćenja.

Vje­čno kan­di­lo ne­bes­ke i kan­tar ovo­ze­mne Srbi­je.

Mis­ti­čna ga­le­ri­ja taj­ni u či­jim su sve­tim oda­ja­ma pro­na­šle spo­koj sve srpske po­bje­de i po­ra­zi

Ste­fan Prvo­vjen­ča­ni, kralj Mi­lu­tin, car Du­šan, knez La­zar, kralj Uroš… iz­da­šno su po­ma­ga­li ovu sve­tinju

Go­to­vo svi srpski pis­ci srednjeg vi­je­ka, od sve­tog Sa­ve, Te­odo­ra Gra­ma­ti­ka, Te­odo­si­ja, Ro­ma­na, mo­na­ha Teo­ksi­ta do Kon­stan­ti­na Fi­lo­so­fa, iza­šli su iz hi­lan­dar­ske klu­pe

Kra­jem osam­de­se­tih go­di­na XX ve­ka grčki ma­nas­tir Esfin­gmen je, zbog di­ja­lo­ga va­seljen­skog pa­tri­jar­ha Var­to­lo­me­ja sa Pa­pom, do­šao u otvo­re­ni su­kob sa Ca­ri­grad­skom pa­tri­jar­ši­jom, pod či­jom je ne­po­sre­dnom ju­ris­di­kci­jom Sve­ta go­ra.

Ma­nas­tir Esfin­gmen, či­ji zi­lot­ski mo­to gla­si "Pra­vo­slavlje ili smrt", pre­ki­nuo je sve kon­ta­kte i ot­ka­zao po­slu­šnost Va­seljen­skoj pa­tri­jar­ši­ji, pre­ki­nuv­ši da na sve­tim li­tur­gi­ja­ma po­minje pa­tri­jar­ha va­seljen­skog. Iz Ca­ri­gra­da su po­sla­li epis­ko­pa da umi­ri po­bunjene mo­na­he. Esfin­gmen­ci su u po­la no­ći "ot­ka­za­li gos­to­prim­stvo" ca­ri­grad­skom vla­di­ci, ko­ji je uto­či­šte na­šao u obližnjem Hi­lan­da­ru, za či­je se ma­lo­broj­no brat­stvo go­vo­ri­lo da je na­klonjeno sta­vo­vi­ma sa­bra­će iz su­se­dnog ma­nas­ti­ra. Hi­lan­dar­ci su srda­čno, zvo­ni­ma, do­če­ka­li ne­na­javljenog gos­ta. Na­kon li­tur­gi­je, ca­ri­grad­ski epis­kop, za­hvaljuju­ći se pro­igu­ma­nu Ni­ka­no­ru za do­bro­do­šli­cu, ona­ko usput je pri­me­tio da hi­lan­dar­ci, iako po­minju va­seljen­skog pa­tri­jar­ha, ipak po­drža­va­ju esfin­gmen­ce.

"Pa­tri­jar­ha po­minjemo, a mo­li­mo se za na­šu bra­ću iz Esfin­gme­na", od­go­vo­rio je sta­rac Ni­ka­nor.

"Šta će zvo­na pra­znoj ate­is­ti­čkoj du­ši?" pi­tao je pro­igu­ma­na Moj­se­ja, mla­di je­ro­mo­nah Am­fi­lo­hi­je, ta­da do­kto­rant u Ati­ni, po­ma­lo gne­van zbog do­če­ka ko­mu­nis­ti­čkog am­ba­sa­do­ra Pe­ka Da­pče­vi­ća u Hi­lan­da­ru.

"Ne­moj da se ljutiš, oče Am­fi­lo­hi­je. Ni­ko od nas ne zna šta či­ja du­ša no­si i šta ta zvo­na u njoj mo­gu da na­đu. Ni­smo mi zvo­ni­li njemu u sla­vu, već s na­dom da će ta zvo­na ne­što pro­bu­di­ti u njego­voj pra­znoj du­ši", od­go­vo­rio je bla­go sta­rac Moj­sej.

Su­sret sa ocem, a od tog tre­nut­ka du­ho­vnim če­dom, sa­bra­tom u Hris­tu, za­be­le­žio je sve­ti Sa­va u Ži­ti­ju Ste­fa­na Ne­manje:

"I on, Bla­že­ni, do­đe u Sve­tu Go­ru dru­gog da­na me­se­ca no­vem­bra. Bo­go­no­sni i pre­ča­sni oci, ko­ji življahu u Sve­toj Go­ri, pri­mi­še ga s ra­doš­ću i po­čaš­ću ve­li­kom. Use­li se naj­pre u Va­to­ped ma­nas­tir, jer tu na­đe željeno, za­bludnjelo svo­je jagnje (sve­tog Sa­vu)... Bla­že­ni, kao što ov­de oprav­da svo­je car­stvo, ta­ko i on­de za­že­le na­ći mes­to spa­senja svi­ma ko­ji do­la­ze oda­svu­da, i is­pro­si u ca­ra, kir Ale­kse, pri­ja­telja svo­ga, mes­to pus­to ra­di po­di­zanja ma­nas­ti­ra u Sve­toj Go­ri. I uz me­ne gre­šno­ga iz Va­to­pe­da u mes­to to i use­li­smo se".

Trep­ta­ji La­za­re­vog kan­di­la

I Hi­lan­dar pos­ta­de ko­lev­ka du­še i ri­zni­ca pa­mćenja.

Ve­čno kan­di­lo ne­bes­ke i kan­tar ovo­ze­mne Srbi­je.

Mis­ti­čna ga­le­ri­ja taj­ni u či­jim su sve­tim oda­ja­ma pro­na­šle spo­koj sve srpske po­be­de i po­ra­zi. U Mi­lu­ti­no­voj crkvi su pro­gle­da­le Ste­fa­no­ve oči. Tu pod trep­ta­ji­ma La­za­re­vog kan­di­la sto­lu­je ve­li­ka, mo­ćna i ne­po­be­di­va Srbi­ja u ko­joj, na sve­ti­teljskom tro­nu, sve­tli Obi­li­će­va žer­tva bla­go­ro­dnog čuv­stva. U toj ne­bes­koj sta­ni­ci na zemlji, Vožd je ce­li­vao ra­do­vanjsku se­ki­ru, pri­di­žu­ći ku­ma sa zemlje na sku­te. Tu je ma­li Sa­ša, ot­ku­piv­ši Hi­lan­dar od Bu­ga­ra, pris­tao uz naj­ve­će i naj­mo­ćni­je. Tu su svi Srbi po­mi­re­ni, skla­dno kao u ra­ju, uspa­va­no a ži­vo, mo­tre i opo­minju. Tu se oda­vno smrt svo­jom uzvi­še­nom le­prša­voš­ću ru­ga plo­tnoj pro­la­znos­ti ži­vo­ta.

Srednjeve­ko­vni vla­da­ri, gra­de­ći Hi­lan­dar, zi­da­li su i ja­ča­li ver­ti­ka­lu svo­ga ro­da. Mno­gi su ukle­sa­li du­šu u sve­te zi­do­ve hi­lan­dar­ske. Naj­ve­ći pro­cvat Hi­lan­dar do­življava u do­ba sve­to­ro­dne lo­ze Ne­manjića.

Ste­fan Prvo­ven­ča­ni, kralj Mi­lu­tin, car Du­šan, knez La­zar, kralj Uroš… iz­da­šno su po­ma­ga­li ovu sve­tinju, da­ri­va­ju­ći ma­nas­tir me­to­si­ma, se­li­ma, šu­mom, li­va­da­ma, vi­no­gra­di­ma…

Hi­lan­dar pos­ta­je du­ho­vno sre­di­šte srpske srednjove­ko­vne drža­ve, odu­žu­ju­ći se otaybi­ni stos­tru­ko. Kao prvi srpski uni­ver­zi­tet, ve­ko­vi­ma je ota­čes­tvu ne­drio du­ho­vne pas­ti­re, ar­hi­epis­ko­pe, pis­ce, prve po­pe­ča­telje, sli­ka­re, fi­lo­so­fe...

Go­to­vo svi srpski pis­ci srednjeg ve­ka, od sve­tog Sa­ve, Te­odo­ra Gra­ma­ti­ka, Te­odo­si­ja, Ro­ma­na, mo­na­ha Teo­ksi­ta do Kon­stan­ti­na Fi­lo­so­fa, iza­šli su iz hi­lan­dar­ske klu­pe i sve što su os­ta­vi­li u na­sle­đe ne­pro­cenjivi je pe­čat tog ne­bes­kog pros­to­ra. Mno­gi hi­lan­dar­ski srednjeve­ko­vni ru­ko­pi­si sti­gli su do evrop­skih ko­le­kci­ja u Be­ču, Pa­ri­zu, Lon­do­nu, Mos­kvi, Pe­tro­gra­du…

                                                        (Nas­ta­vi­će se)

Sve­ti Si­me­on

Sve­ti Si­me­on je, na­kon do­las­ka na Atos, bo­ga­to da­ri­vao sve­to­gor­ske ma­nas­ti­re. U ma­nas­ti­ru Va­to­pe­du, me­đu kti­to­ri­ma, ži­vo­pi­san je njegov lik. Osli­ka­na je i sce­na njego­vog do­las­ka u ovaj grčki ma­nas­tir, gde se pri­dru­žio si­nu – mo­na­hu Sa­vi, ko­ji je na­kon mo­na­škog pos­tri­ga u Sta­rom Ru­si­ku, 1193. go­di­ne pos­tao sa­brat Va­to­pe­da. Njihov su­sret u Va­to­pe­du je ži­vo­pi­sao u DžVI ve­ku i Đor­đe Mi­tro­fa­no­vić na zi­du trpe­za­ri­je Hi­lan­da­ra.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.