НA СВЕТОЈ ГОРИ: МAНAСТИР ХИЛAНДAР (1)

Небески пријесто вјечне Србије

Хиландар се први пут помиње 1076. године као запустели грчки манастир Хиландарион у Милејама (део Свете Горе). Претпоставља се да је ктитор и оснивач првобитног Хиландара, скоро 100 година раније, око 985. године, био светогорски монах Георгије Хиландариос. У протатским списима 1169. међу потписницима годишњег акта налази име хиландарског игумана Герасима, што указује да је тридесетак година пре доласка Светог Саве и Светог Симеона (1197) у манастиру живело монашко братство

Зубато јесење сунце умивало се у шампањском пенушањју таласа које је иза себе остављао "Aгиос Пантелејмон", испловљавајући из Уранополиса ка Дафнама, главном пристаништу једине монашке државе на свету. За великом лађом летело је јато галебова, као снег белих, ишчекујући мрвице хране које су им са брода бацали монаси и ходочасници. Пре десетак година свет је обишла фотографија светогорског црнорисца коме са длана на бродској крми, у бришућем лету, бели галеб узима парчиће хлеба. И овог јутра бела ескадрила развејана у стрелце ловила је први јутарњи оброк.

Уранополис, или Небески град, вековима је представљао луку и капију монашке државе. Отиснут у оази перивоја Пресвете Богородице, одисао је несвакидашњим миром. И јутарња врева пред укрцавање на лађе које су пловиле ка Светој Гори имала је неку молитвену хармонију. Осамдесетих година ЏЏ века, ово рибарско месташце, због смарагдне бистрине мора, песковитих плажа и близине Свете Горе Aтонске, постало је атрактивна туристичка дестинација. Градић којим доминира кула-осматрачница остаје иза нас. Пловимо дуж обале, обрасле ситним растињем и маслињацима. На само неколико километара од Уранополиса почиње територија монашке државе. На падинама полуострва остаци мањих монашких заједница скитова и испосница.

- Замислите данас племића који се одриче велике земаљске моћи, скида са себе свилу и кадифу и огрће се сиромаштвом монашког пострига, из кога ће се усправити и духовно прогледати српски народ - као за себе говори Драган Томић, један од већих приложника светог Хиландара.

ДA ЗAБОЛИ ДО КОСТИ

Леп децембарски дан разбацао је неколико рибарских бродића, по плавој пучини.

"Јера мони Хиландари", бродски разглас најављује путницима да се припреме за искрцавање. На хиландарском метоху Јованица пристаје брод. То је прва станица од Уранополиса до Дафни. На запустелом манастирском имању отац Пантелејмон, рођени Немац, који је пре двадесетак година примио православље, за само неколико година успео је да обнови запустелу манастирску арсану (пристаниште), конак, виноград, маслињаке. Швапска марљивост, како је говорио покојни старац Митрофан Хиландарац, за кратко време је од запуштеног пристаништа на светогорској обали начинила мали рај.

Неколико стотина метара изнад Јованице, дочекује нас бели покривач, не тако чест у ово доба године. Има га на неким местима и пола метра. Стари војни "пинцгауер", у коме се већина нас последњи пут возила у војсци, успешно савладава и снежне наносе. За двадесетак минута прелазимо на другу страну прста. У живописним, шумовитим Милејама, смештен је Хиландар.

"Да Србима буде на вечни поклон", записао је 1198. византијски цар Aлексеј ИИИ Aнђел у хрисовуљи којом Хиландар и Милеје дарује великом жупану Стефану Немањи и његовом сину, младом монаху Сави.

Застајемо на узвишењју изнад Хиландара.

Дванаестог марта 2004. са тог истог места фотографисао сам остатке манастирског здања из којих је још куљао дим. Данас, небо над светим манастиром парају огромни грађевински кранови. Иако окован скелама и металним конструкцијама, свети манастир својом монументалношћу подсећа на некадашњу моћ једног народа и његове државе. У марту 2004. године десила су се два трагична догађаја. Пожар у Хиландару и погром на Космету. У једном тренутку смо веровали да ће нас хиландарски и косметски огањ пренути, да ће нас освестити гареж тапија које догоревају. И овог пута, док смо пролазили кроз нетакнути камени улаз у манастир, навирала су иста питања.

Да ли је векове могла да прогута једна пукотина на димњаку или су кроз ту пукотину сукнула нека друга, наша, ендемска напрснућа?

Није ли мало чудно да тако лако гори Хиландар? Да блокирају пумпе, нестане струја, да не узлете канадери, да придремају ватрогасци? Нису ли ангели, као и у отаyбини, отишли на годишњи одмор или су се уморили од српског војевања, од битака у којима сами себе побеђујемо, да би се потом кајали за непочинства која јесмо и која нисмо починили?

(Наставиће се)

Опомена

Монаси су сведочили да се код параклиса Светог Саве нека сила са огњем борила. Можда је Светац хтео да га угаси, али се предомислио, пустио је да заболи до кости. Да остане ожиљак за опомену. Ни игуманија хиландарска, Богомајка са три руке, није подигла своју трећу свемоћницу. Aли ни Свети ни Заштитница нису допустили да пламен допре до Милутинове задужбине, с Лазаревом припратом у којој с ореолом светли Обилићева бесмртна жертва.

***************

Митрофан Хиландарац од запуштеног пристаништа на светогорској обали начинио мали рај

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.