NA SVETOJ GORI: MANASTIR HILANDAR (1)

Nebeski prijesto vječne Srbije

Hilandar se prvi put pominje 1076. godine kao zapusteli grčki manastir Hilandarion u Milejama (deo Svete Gore). Pretpostavlja se da je ktitor i osnivač prvobitnog Hilandara, skoro 100 godina ranije, oko 985. godine, bio svetogorski monah Georgije Hilandarios. U protatskim spisima 1169. među potpisnicima godišnjeg akta nalazi ime hilandarskog igumana Gerasima, što ukazuje da je tridesetak godina pre dolaska Svetog Save i Svetog Simeona (1197) u manastiru živelo monaško bratstvo

Zubato jesenje sunce umivalo se u šampanjskom penušanjju talasa koje je iza sebe ostavljao "Agios Pantelejmon", isplovljavajući iz Uranopolisa ka Dafnama, glavnom pristaništu jedine monaške države na svetu. Za velikom lađom letelo je jato galebova, kao sneg belih, iščekujući mrvice hrane koje su im sa broda bacali monasi i hodočasnici. Pre desetak godina svet je obišla fotografija svetogorskog crnorisca kome sa dlana na brodskoj krmi, u brišućem letu, beli galeb uzima parčiće hleba. I ovog jutra bela eskadrila razvejana u strelce lovila je prvi jutarnji obrok.

Uranopolis, ili Nebeski grad, vekovima je predstavljao luku i kapiju monaške države. Otisnut u oazi perivoja Presvete Bogorodice, odisao je nesvakidašnjim mirom. I jutarnja vreva pred ukrcavanje na lađe koje su plovile ka Svetoj Gori imala je neku molitvenu harmoniju. Osamdesetih godina DžDž veka, ovo ribarsko mestašce, zbog smaragdne bistrine mora, peskovitih plaža i blizine Svete Gore Atonske, postalo je atraktivna turistička destinacija. Gradić kojim dominira kula-osmatračnica ostaje iza nas. Plovimo duž obale, obrasle sitnim rastinjem i maslinjacima. Na samo nekoliko kilometara od Uranopolisa počinje teritorija monaške države. Na padinama poluostrva ostaci manjih monaških zajednica skitova i isposnica.

- Zamislite danas plemića koji se odriče velike zemaljske moći, skida sa sebe svilu i kadifu i ogrće se siromaštvom monaškog postriga, iz koga će se uspraviti i duhovno progledati srpski narod - kao za sebe govori Dragan Tomić, jedan od većih priložnika svetog Hilandara.

DA ZABOLI DO KOSTI

Lep decembarski dan razbacao je nekoliko ribarskih brodića, po plavoj pučini.

"Jera moni Hilandari", brodski razglas najavljuje putnicima da se pripreme za iskrcavanje. Na hilandarskom metohu Jovanica pristaje brod. To je prva stanica od Uranopolisa do Dafni. Na zapustelom manastirskom imanju otac Pantelejmon, rođeni Nemac, koji je pre dvadesetak godina primio pravoslavlje, za samo nekoliko godina uspeo je da obnovi zapustelu manastirsku arsanu (pristanište), konak, vinograd, maslinjake. Švapska marljivost, kako je govorio pokojni starac Mitrofan Hilandarac, za kratko vreme je od zapuštenog pristaništa na svetogorskoj obali načinila mali raj.

Nekoliko stotina metara iznad Jovanice, dočekuje nas beli pokrivač, ne tako čest u ovo doba godine. Ima ga na nekim mestima i pola metra. Stari vojni "pincgauer", u kome se većina nas poslednji put vozila u vojsci, uspešno savladava i snežne nanose. Za dvadesetak minuta prelazimo na drugu stranu prsta. U živopisnim, šumovitim Milejama, smešten je Hilandar.

"Da Srbima bude na večni poklon", zapisao je 1198. vizantijski car Aleksej III Anđel u hrisovulji kojom Hilandar i Mileje daruje velikom županu Stefanu Nemanji i njegovom sinu, mladom monahu Savi.

Zastajemo na uzvišenjju iznad Hilandara.

Dvanaestog marta 2004. sa tog istog mesta fotografisao sam ostatke manastirskog zdanja iz kojih je još kuljao dim. Danas, nebo nad svetim manastirom paraju ogromni građevinski kranovi. Iako okovan skelama i metalnim konstrukcijama, sveti manastir svojom monumentalnošću podseća na nekadašnju moć jednog naroda i njegove države. U martu 2004. godine desila su se dva tragična događaja. Požar u Hilandaru i pogrom na Kosmetu. U jednom trenutku smo verovali da će nas hilandarski i kosmetski oganj prenuti, da će nas osvestiti garež tapija koje dogorevaju. I ovog puta, dok smo prolazili kroz netaknuti kameni ulaz u manastir, navirala su ista pitanja.

Da li je vekove mogla da proguta jedna pukotina na dimnjaku ili su kroz tu pukotinu suknula neka druga, naša, endemska naprsnuća?

Nije li malo čudno da tako lako gori Hilandar? Da blokiraju pumpe, nestane struja, da ne uzlete kanaderi, da pridremaju vatrogasci? Nisu li angeli, kao i u otaybini, otišli na godišnji odmor ili su se umorili od srpskog vojevanja, od bitaka u kojima sami sebe pobeđujemo, da bi se potom kajali za nepočinstva koja jesmo i koja nismo počinili?

(Nastaviće se)

Opomena

Monasi su svedočili da se kod paraklisa Svetog Save neka sila sa ognjem borila. Možda je Svetac hteo da ga ugasi, ali se predomislio, pustio je da zaboli do kosti. Da ostane ožiljak za opomenu. Ni igumanija hilandarska, Bogomajka sa tri ruke, nije podigla svoju treću svemoćnicu. Ali ni Sveti ni Zaštitnica nisu dopustili da plamen dopre do Milutinove zadužbine, s Lazarevom pripratom u kojoj s oreolom svetli Obilićeva besmrtna žertva.

***************

Mitrofan Hilandarac od zapuštenog pristaništa na svetogorskoj obali načinio mali raj

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.