Муслимани заробљеници своје Свете књиге

Од Босне до Косова - Реисламизација Балкана (историјска позадина) III дио

Католици, да им је дат избор, радије би пристали да њима господаре Турци, него православни Срби. Муслимани у БиХ очували су своју оданост Отоманима. Заговарање јединства Муслимана и Срба у оквиру једне националне групе на основу њихових заједничких српских коријена. Током Другог свјетског рата обнављање хрватско-муслиманског савеза је имало трагичне посљедице, јер је под окриљем нациста довело до убистава и прогона милиона Срба

Један сведок из времена буне Срба 1875. године извештава:

Било је природно да Срби, уједињени под притиском, одговоре устанком. Aли у читавом северном делу Босне и Турске Хрватске... непријатељство између две (католичке и православне) вероисповести нам је било довољно да као очевици посведочимо да католици марширају заједно са Турцима против грчких побуњеника... Једном необјашњивом абнормалношћу, свештеници обе вероисповести су гајили мржњу (једни према дугима) и можемо без преувеличавања рећи да би католици, да им је дат избор, радије пристали да њима господаре Турци, него православни Срби.

Извештач је закључио да су Муслимани у Босни очували своју оданост Отоманима, те стога није постојао никакав изглед за стапање становништва, обзиром на чињеницу да су они Срби чији су преци прихватили ислам као политички корак, сада били превише прожети тиме и превише заробљени учењима своје Свете Књиге да би се ослободили снажне мржње која је клијала у њима и у потпуности их обузимала. Aли ово је био само предукус ствари које су требале да дођу, јер ће одсада политиком Босне управљати савез две њене најбројније религиозне групе, а касније и националне заједнице, против треће. 

Без босанског идентитета

После Берлинског конгреса и Aустро-угарске окупације Босне, Срби су се удружили са Муслиманима против окупатора који су били подржавани од стране католика из те провинције. Мађарски гувернер провинције покушао је храбро, но безуспешно, да створи нови босански идентитет спајањем њене три највеће заједнице. Aли је анексија Босне од стране окупатора 1908. године створила нови савез: Срби, који су желели да се припоје Србији, борили су се против хрватско-муслиманске коалиције која би се радије помирила са сопственом окупацијом него да дозволи да Срби остваре свој сан. Резултат је био потискивање Срба у Босни које је, спојено са њиховим протеривањем са Косова, довело до велике огорчености окупираних Срба на своје тлачитеље. Шукрија Куртовић, босански Муслиман, упућивао је на разликовање између националности и вере и заговарао јединство Босанаца и Срба у оквиру једне националне групе на основу њихових заједничких српских корена, доказујући д је ислам био заједничка вера Босанаца и Турака, али да сам по себи није чинио да они деле заједничко национално тло.

Идеја југословенства, шири ентитет у ком би све националне и верске групе могле пронаћи свој заједнички идентитет, истакнута је након Балканских ратова и ускорила је Први светски рат који је уследио након убиства аустро-угарског престолонаследника у Сарајеву 1914. године. То је било дело ојачаног хрватско-муслиманског савеза у Босни који се заклео да ће протерати све Србе из Босне и делао према том завету чинећи многобројне маскаре Срба и показујући тиме ништавност једног све-југословенског идентитета.

И поред свега, југословенска држава је створена 1918. године, што је био још један покушај стапања њених саставних делова у националном и језичком погледу и оставила је питање вере, како то доликује модерној европској држави, на вољу појединаца. Па ипак, док су босански Срби и Хрвати могли да упру своје погледе ка Београду или Загребу, Муслимани су се колебали између својих муслиманских, отоманских, локалних и словенских корена.

Они су се најпре повезали са снажнијим Србима и окренули своје очи ка Београду који им је осигуравао неке привилегије, али опрезни због такмичења између Хрвата који су се борили за свој национализам и Срба који су на себе гледали као на чуваре југословенског јединства, они су се све више и више усредсређивали на свој локални и верски идентитет уобличен у Муслиманску партију (ЈМО), док су и Срби и Хрвати настављали да Муслиманима из Босне приписују своје порекло.

По совјетском узору

Током Другог светског рата обнављање хрватско-муслиманског савеза је имало трагичне последице, јер је под окриљем сарадње са фашистима и нацистима довело до убистава, насилних обраћења и прогона милиона Срба.

После 1945. Југославија је реконституисана, овог пута по Совјетском узору, са својим различитим саставним деловима признатим на етничким и језичким основама, а од 1971. године и на верским основама, за Муслимане из Босне. Од тада се национално и верско осећање за Босанце претворило у национални идентитет, упркос парадоксу да им је комунизам нудио националност засновану на вери.

Ово је моментално оснажило њихов савез са Хрватима, с намером да наруше српско јединство у федеративној комунистичкој југословенској држави, нарочито у погледу демографске присутности Срба у свим федералним републикама, посебно у Босни и Хрватској. Дакле, поново је, уместо да се идеја Југославије употреби за стапање становништва Босне и Херцеговине, идеја вере (ислам, а затим и православно и католичко хришћанство) постала покретач јачања мржњи и подозрења, које су само чекале крај Титове владе и комунистичког режима да би се распламсале у насиљу и рату.

Југославија

Послије распадања Југославије раних 90-их година, Хрвати и Срби из БиХ су изразили своју жељу да се припоје својим изворним националним републикама, док су Муслимани, природно, сматрали да је распарчавање онога што су они сматрали својом етничком државом штетно за њихов национални опстанак. Ниједна од ових супарничких националних група није имала демографску већину да би захтијевала да влада над осталима, и пут је био широко отворен за рат.

(Наставиће се )

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.