Muslimani zarobljenici svoje Svete knjige

Od Bosne do Kosova - Reislamizacija Balkana (istorijska pozadina) III dio

Katolici, da im je dat izbor, radije bi pristali da njima gospodare Turci, nego pravoslavni Srbi. Muslimani u BiH očuvali su svoju odanost Otomanima. Zagovaranje jedinstva Muslimana i Srba u okviru jedne nacionalne grupe na osnovu njihovih zajedničkih srpskih korijena. Tokom Drugog svjetskog rata obnavljanje hrvatsko-muslimanskog saveza je imalo tragične posljedice, jer je pod okriljem nacista dovelo do ubistava i progona miliona Srba

Jedan svedok iz vremena bune Srba 1875. godine izveštava:

Bilo je prirodno da Srbi, ujedinjeni pod pritiskom, odgovore ustankom. Ali u čitavom severnom delu Bosne i Turske Hrvatske... neprijateljstvo između dve (katoličke i pravoslavne) veroispovesti nam je bilo dovoljno da kao očevici posvedočimo da katolici marširaju zajedno sa Turcima protiv grčkih pobunjenika... Jednom neobjašnjivom abnormalnošću, sveštenici obe veroispovesti su gajili mržnju (jedni prema dugima) i možemo bez preuveličavanja reći da bi katolici, da im je dat izbor, radije pristali da njima gospodare Turci, nego pravoslavni Srbi.

Izveštač je zaključio da su Muslimani u Bosni očuvali svoju odanost Otomanima, te stoga nije postojao nikakav izgled za stapanje stanovništva, obzirom na činjenicu da su oni Srbi čiji su preci prihvatili islam kao politički korak, sada bili previše prožeti time i previše zarobljeni učenjima svoje Svete Knjige da bi se oslobodili snažne mržnje koja je klijala u njima i u potpunosti ih obuzimala. Ali ovo je bio samo predukus stvari koje su trebale da dođu, jer će odsada politikom Bosne upravljati savez dve njene najbrojnije religiozne grupe, a kasnije i nacionalne zajednice, protiv treće. 

Bez bosanskog identiteta

Posle Berlinskog kongresa i Austro-ugarske okupacije Bosne, Srbi su se udružili sa Muslimanima protiv okupatora koji su bili podržavani od strane katolika iz te provincije. Mađarski guverner provincije pokušao je hrabro, no bezuspešno, da stvori novi bosanski identitet spajanjem njene tri najveće zajednice. Ali je aneksija Bosne od strane okupatora 1908. godine stvorila novi savez: Srbi, koji su želeli da se pripoje Srbiji, borili su se protiv hrvatsko-muslimanske koalicije koja bi se radije pomirila sa sopstvenom okupacijom nego da dozvoli da Srbi ostvare svoj san. Rezultat je bio potiskivanje Srba u Bosni koje je, spojeno sa njihovim proterivanjem sa Kosova, dovelo do velike ogorčenosti okupiranih Srba na svoje tlačitelje. Šukrija Kurtović, bosanski Musliman, upućivao je na razlikovanje između nacionalnosti i vere i zagovarao jedinstvo Bosanaca i Srba u okviru jedne nacionalne grupe na osnovu njihovih zajedničkih srpskih korena, dokazujući d je islam bio zajednička vera Bosanaca i Turaka, ali da sam po sebi nije činio da oni dele zajedničko nacionalno tlo.

Ideja jugoslovenstva, širi entitet u kom bi sve nacionalne i verske grupe mogle pronaći svoj zajednički identitet, istaknuta je nakon Balkanskih ratova i uskorila je Prvi svetski rat koji je usledio nakon ubistva austro-ugarskog prestolonaslednika u Sarajevu 1914. godine. To je bilo delo ojačanog hrvatsko-muslimanskog saveza u Bosni koji se zakleo da će proterati sve Srbe iz Bosne i delao prema tom zavetu čineći mnogobrojne maskare Srba i pokazujući time ništavnost jednog sve-jugoslovenskog identiteta.

I pored svega, jugoslovenska država je stvorena 1918. godine, što je bio još jedan pokušaj stapanja njenih sastavnih delova u nacionalnom i jezičkom pogledu i ostavila je pitanje vere, kako to dolikuje modernoj evropskoj državi, na volju pojedinaca. Pa ipak, dok su bosanski Srbi i Hrvati mogli da upru svoje poglede ka Beogradu ili Zagrebu, Muslimani su se kolebali između svojih muslimanskih, otomanskih, lokalnih i slovenskih korena.

Oni su se najpre povezali sa snažnijim Srbima i okrenuli svoje oči ka Beogradu koji im je osiguravao neke privilegije, ali oprezni zbog takmičenja između Hrvata koji su se borili za svoj nacionalizam i Srba koji su na sebe gledali kao na čuvare jugoslovenskog jedinstva, oni su se sve više i više usredsređivali na svoj lokalni i verski identitet uobličen u Muslimansku partiju (JMO), dok su i Srbi i Hrvati nastavljali da Muslimanima iz Bosne pripisuju svoje poreklo.

Po sovjetskom uzoru

Tokom Drugog svetskog rata obnavljanje hrvatsko-muslimanskog saveza je imalo tragične posledice, jer je pod okriljem saradnje sa fašistima i nacistima dovelo do ubistava, nasilnih obraćenja i progona miliona Srba.

Posle 1945. Jugoslavija je rekonstituisana, ovog puta po Sovjetskom uzoru, sa svojim različitim sastavnim delovima priznatim na etničkim i jezičkim osnovama, a od 1971. godine i na verskim osnovama, za Muslimane iz Bosne. Od tada se nacionalno i versko osećanje za Bosance pretvorilo u nacionalni identitet, uprkos paradoksu da im je komunizam nudio nacionalnost zasnovanu na veri.

Ovo je momentalno osnažilo njihov savez sa Hrvatima, s namerom da naruše srpsko jedinstvo u federativnoj komunističkoj jugoslovenskoj državi, naročito u pogledu demografske prisutnosti Srba u svim federalnim republikama, posebno u Bosni i Hrvatskoj. Dakle, ponovo je, umesto da se ideja Jugoslavije upotrebi za stapanje stanovništva Bosne i Hercegovine, ideja vere (islam, a zatim i pravoslavno i katoličko hrišćanstvo) postala pokretač jačanja mržnji i podozrenja, koje su samo čekale kraj Titove vlade i komunističkog režima da bi se rasplamsale u nasilju i ratu.

Jugoslavija

Poslije raspadanja Jugoslavije ranih 90-ih godina, Hrvati i Srbi iz BiH su izrazili svoju želju da se pripoje svojim izvornim nacionalnim republikama, dok su Muslimani, prirodno, smatrali da je rasparčavanje onoga što su oni smatrali svojom etničkom državom štetno za njihov nacionalni opstanak. Nijedna od ovih suparničkih nacionalnih grupa nije imala demografsku većinu da bi zahtijevala da vlada nad ostalima, i put je bio široko otvoren za rat.

(Nastaviće se )

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.