МОЛИТВЕ И МОЛБЕ - Заједнички интерес може нас приближити

У школи се уче науке потребне за живот овога свијета, па нека се упознају и са овим што нуди Црква. Кад одрасту, моћи ће то да упореде и да се сами одлуче шта ће да прихвате

Кад схватимо да нам је много заједничког и да о томе прво треба да разговарамо, поручујући нашим вјерницима да то и они схвате, онда ће нам свима бити много лакше. И у Босни и Херцеговини и у Хрватској и свуда гдје људи пате

****************************

И у овом послератном времену: Бог нас је послао у ово време и ставио пред нас задатке да их решавамо најбољом снагом и најбољом вољом. A што се тиче прилика, оне су се измениле заиста умногоме, нарочито од оних ратних и послератних дана. Осетили смо сви на својој кожи једностраност материјалистичког система који нам је наметан свима. Зато се сад морамо чувати да не дођемо у положај и починимо исту грешку: да ми некоме намећемо нематеријалистички, религиозни, теистички став. Надам се да ће и у оваквим приликама људи на власти и у опозицији схватити ту потребу да се и млади људи упознају и са једном и са другом страном, и оним што је за тело и оним што је за душу. У школи се уче науке потребне за живот овога света, па нека се упознају и са овим што нуди Црква. Кад одрасту, моћи ће то да упореде и да се сами одлуче шта ће да прихвате.

Уосталом, Бог је људе створио са слободом и способношћу да се опредељују. Ја често зато наводим пример: човек може да скочи у воду да би спасао непознатог дављеника и за њега стави и живот на коцку, а може из беса да га гурне у воду да се удави.

Има много заједничког

Исти човек може својом руком, за свој новац, да купи лек и да га болеснику, а може за исти тај новац и истом руком да купи отров. Распон је огроман. Који начин ћемо одабрати, зависи од нас, од нашег духовног узраста. Зато кажем да се надам да ће у нашој стварности руководећи људи схватити да и млади треба да се упознају са законима Божијим, па нека се сами одлуче и слободно изаберу.

Не једанпут имао сам прилике да разговарам и са римокатолицима и са муслиманима, јер сви ми у стварности заједно живимо, у истом свету где има верника и православне, и римокатоличке и муслиманске и протестантске вере и других верских заједница. Имамо, значи, о чему и шта причати јер толико тога нам је заједничко. Има међу нама и разлика, али је боље да почнемо од оног што нам је заједничко, јер заједнички интерес може нас приближити и у оном што нам је различито.

A сви верујемо у Бога, и римокатолици и муслимани, верујемо у многе свете из Старог завета. И муслимани помињу Исуса Христа - Иса Пергамбера, који је пророк и за њих и за нас, само што је за нас Он Син Божји, а Његова служба још и првосвештеничка и царска. Заједничко нам је - верницима свих вера - и натприродно зачеће Исуса Христа од Мајке и Светог Духа, заједничка нам је вера да постоји и онај свет у којем душа живи и после смрти. Осим вере у бесмртности, заједничко нам је и веровање да ће нам на оном свету бити како овде заслужимо својим делима.

Кад схватимо да нам је много заједничког и да о томе прво треба да разговарамо, поручујући нашим верницима да то и они схвате, онда ће нам свима бити много лакше. И у Босни и Херцеговини и у Хрватској и свуда где људи пате. A ако кренемо само од оног што нас раздваја, држећи се својих особености и уских интереса, онда ћемо видети докле можемо да стигнемо: у братоубилачки рат и патње народа.

Оно што Јеванђеље проповеда - па чак и старо незнабожачко римско право од пре две хиљаде година које је инсистирало да се саслуша и друга страна - све нас: и православне, и римокатолике, и муслимане и све остале народе, обавезује да не меримо себи једном мером, а другоме - другом. И Христос нас је учио: Што желите себи, чините и другоме, што не желите себи - немојте ни другом. Да смо поступали по овом науку, не би ни дошло до рата. Зар о томе не треба да се разговара?

Свакако да смо се ми православни, после попуштања притиска атеистичког једноумља, нашли у великим тешкоћама и сви смо добро заузети њима. И у Русији и у Румунији и у Бугарској, и у нашој земљи, а да не говоримо о другим источним православним црквама - народ је у веома тешким приликама.

Јединство и братска љубав

Сви они осећају наше тешкоће, као и ми њихове, само што се ми налазимо у рату па је нама теже него осталима. Видим да су сви спремни да нам помогну како најбоље знају и могу. Засад је у најбољим приликама сестринска Грчка црква, са којом смо ми одувек били у добрим односима. Не само зато што смо близу, већ и што смо делили исту судбину и у ропству и у ослободилачким ратовима, па нас овај братски народ и Црква добро разумеју и помажу колико год могу. Остале православне аутокефалне цркве, које су прошле године имале заједнички састанак у Цариграду, исказују православно јединство не само у вери него и у братској љубави која је у ономе што се види и осећа.

Није потребно објашњавати да се у данашње доба осећа већа потреба да будемо још ближи, како бисмо се уз међусобну помоћ лакше одржали у овоме свету. То никако не значи да ми желимо да будемо један блок против осталог света, већ морамо да будемо јединствени да бисмо могли да одржимо себе и да бисмо могли да утичемо да дође до мира подједнако потребног - и нама и непријатељима нашим.

Један од разлога, поред многих тема о којима се треба договарати, за одлазак делегације Српске православне цркве у Москву био је да Његова Светост Патријарх руски Aлексије Други дође у посету нашој земљи, јер он је изабран за патријарха готово годину дана пре него што сам ја, а по канонским прописима је да новоизабрани Патријарх посећује редом патријаршије по рангу, па треба да посети и нашу Цркву. Потом бих ја, кад будем могао, отишао у посету Руској цркви, држећи се такође канонског поретка. Тај канонски поредак, међутим, пореметиле су ратне прилике не само у нашој земљи...

 (18.4.1993)

 Наставиће се

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.