MOLITVE I MOLBE - Zajednički interes može nas približiti

U školi se uče nauke potrebne za život ovoga svijeta, pa neka se upoznaju i sa ovim što nudi Crkva. Kad odrastu, moći će to da uporede i da se sami odluče šta će da prihvate

Kad shvatimo da nam je mnogo zajedničkog i da o tome prvo treba da razgovaramo, poručujući našim vjernicima da to i oni shvate, onda će nam svima biti mnogo lakše. I u Bosni i Hercegovini i u Hrvatskoj i svuda gdje ljudi pate

****************************

I u ovom posleratnom vremenu: Bog nas je poslao u ovo vreme i stavio pred nas zadatke da ih rešavamo najboljom snagom i najboljom voljom. A što se tiče prilika, one su se izmenile zaista umnogome, naročito od onih ratnih i posleratnih dana. Osetili smo svi na svojoj koži jednostranost materijalističkog sistema koji nam je nametan svima. Zato se sad moramo čuvati da ne dođemo u položaj i počinimo istu grešku: da mi nekome namećemo nematerijalistički, religiozni, teistički stav. Nadam se da će i u ovakvim prilikama ljudi na vlasti i u opoziciji shvatiti tu potrebu da se i mladi ljudi upoznaju i sa jednom i sa drugom stranom, i onim što je za telo i onim što je za dušu. U školi se uče nauke potrebne za život ovoga sveta, pa neka se upoznaju i sa ovim što nudi Crkva. Kad odrastu, moći će to da uporede i da se sami odluče šta će da prihvate.

Uostalom, Bog je ljude stvorio sa slobodom i sposobnošću da se opredeljuju. Ja često zato navodim primer: čovek može da skoči u vodu da bi spasao nepoznatog davljenika i za njega stavi i život na kocku, a može iz besa da ga gurne u vodu da se udavi.

Ima mnogo zajedničkog

Isti čovek može svojom rukom, za svoj novac, da kupi lek i da ga bolesniku, a može za isti taj novac i istom rukom da kupi otrov. Raspon je ogroman. Koji način ćemo odabrati, zavisi od nas, od našeg duhovnog uzrasta. Zato kažem da se nadam da će u našoj stvarnosti rukovodeći ljudi shvatiti da i mladi treba da se upoznaju sa zakonima Božijim, pa neka se sami odluče i slobodno izaberu.

Ne jedanput imao sam prilike da razgovaram i sa rimokatolicima i sa muslimanima, jer svi mi u stvarnosti zajedno živimo, u istom svetu gde ima vernika i pravoslavne, i rimokatoličke i muslimanske i protestantske vere i drugih verskih zajednica. Imamo, znači, o čemu i šta pričati jer toliko toga nam je zajedničko. Ima među nama i razlika, ali je bolje da počnemo od onog što nam je zajedničko, jer zajednički interes može nas približiti i u onom što nam je različito.

A svi verujemo u Boga, i rimokatolici i muslimani, verujemo u mnoge svete iz Starog zaveta. I muslimani pominju Isusa Hrista - Isa Pergambera, koji je prorok i za njih i za nas, samo što je za nas On Sin Božji, a Njegova služba još i prvosveštenička i carska. Zajedničko nam je - vernicima svih vera - i natprirodno začeće Isusa Hrista od Majke i Svetog Duha, zajednička nam je vera da postoji i onaj svet u kojem duša živi i posle smrti. Osim vere u besmrtnosti, zajedničko nam je i verovanje da će nam na onom svetu biti kako ovde zaslužimo svojim delima.

Kad shvatimo da nam je mnogo zajedničkog i da o tome prvo treba da razgovaramo, poručujući našim vernicima da to i oni shvate, onda će nam svima biti mnogo lakše. I u Bosni i Hercegovini i u Hrvatskoj i svuda gde ljudi pate. A ako krenemo samo od onog što nas razdvaja, držeći se svojih osobenosti i uskih interesa, onda ćemo videti dokle možemo da stignemo: u bratoubilački rat i patnje naroda.

Ono što Jevanđelje propoveda - pa čak i staro neznabožačko rimsko pravo od pre dve hiljade godina koje je insistiralo da se sasluša i druga strana - sve nas: i pravoslavne, i rimokatolike, i muslimane i sve ostale narode, obavezuje da ne merimo sebi jednom merom, a drugome - drugom. I Hristos nas je učio: Što želite sebi, činite i drugome, što ne želite sebi - nemojte ni drugom. Da smo postupali po ovom nauku, ne bi ni došlo do rata. Zar o tome ne treba da se razgovara?

Svakako da smo se mi pravoslavni, posle popuštanja pritiska ateističkog jednoumlja, našli u velikim teškoćama i svi smo dobro zauzeti njima. I u Rusiji i u Rumuniji i u Bugarskoj, i u našoj zemlji, a da ne govorimo o drugim istočnim pravoslavnim crkvama - narod je u veoma teškim prilikama.

Jedinstvo i bratska ljubav

Svi oni osećaju naše teškoće, kao i mi njihove, samo što se mi nalazimo u ratu pa je nama teže nego ostalima. Vidim da su svi spremni da nam pomognu kako najbolje znaju i mogu. Zasad je u najboljim prilikama sestrinska Grčka crkva, sa kojom smo mi oduvek bili u dobrim odnosima. Ne samo zato što smo blizu, već i što smo delili istu sudbinu i u ropstvu i u oslobodilačkim ratovima, pa nas ovaj bratski narod i Crkva dobro razumeju i pomažu koliko god mogu. Ostale pravoslavne autokefalne crkve, koje su prošle godine imale zajednički sastanak u Carigradu, iskazuju pravoslavno jedinstvo ne samo u veri nego i u bratskoj ljubavi koja je u onome što se vidi i oseća.

Nije potrebno objašnjavati da se u današnje doba oseća veća potreba da budemo još bliži, kako bismo se uz međusobnu pomoć lakše održali u ovome svetu. To nikako ne znači da mi želimo da budemo jedan blok protiv ostalog sveta, već moramo da budemo jedinstveni da bismo mogli da održimo sebe i da bismo mogli da utičemo da dođe do mira podjednako potrebnog - i nama i neprijateljima našim.

Jedan od razloga, pored mnogih tema o kojima se treba dogovarati, za odlazak delegacije Srpske pravoslavne crkve u Moskvu bio je da Njegova Svetost Patrijarh ruski Aleksije Drugi dođe u posetu našoj zemlji, jer on je izabran za patrijarha gotovo godinu dana pre nego što sam ja, a po kanonskim propisima je da novoizabrani Patrijarh posećuje redom patrijaršije po rangu, pa treba da poseti i našu Crkvu. Potom bih ja, kad budem mogao, otišao u posetu Ruskoj crkvi, držeći se takođe kanonskog poretka. Taj kanonski poredak, međutim, poremetile su ratne prilike ne samo u našoj zemlji...

 (18.4.1993)

 Nastaviće se

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.