МОЛИТВЕ И МОЛБЕ - Свако се дрво по своме роду познаје

Излазећи са тешким ранама из Другог свјетског рата, у коме је побијено више од милион наших вјерника, око петсто свештеника и монаха, као и три епископа, Српску православну цркву дочекале су, послије рата, нове недаће.

Наши поступци према ближњима, наша дјела непогрешиво показују да ли смо хришћани само на језику или смо то стварно.

Једва се и по имену примјећује хришћанство у нама, па се зато тако виде ужаси рата међу нама

******************************

За људе верујуће у Христа, Сина Божијег који је сишао на земљу и постао човек да нас, синове људске, начини синовима Божијим, да ми житељи земље и овог пролазног света постанемо житељи неба и непролазног Царства Божијега, Еванђеље је управо једини стварни лек против сваког греха и зла, па и зла рата, масовног убијања и уништавања и људи и свега људског.

За хришћанина свако убиство човека значи братоубиство, од првог убиства Aвеља које учини његов брат Каин. И зашто га уби? Јер дела његова беху зла, а брата му праведна. Од тада па кроз целу историју бивало је и биће да ће се Каин дизати на брата да га убије.

Да ли ћемо бити Каин или Aвељ, да ли ће дела наша бити праведна или зла, то, у крајњој линији, зависи од нас, јер нам је Бог, поред других дарова, дао и дар слободе. Или ћемо ићи путем добра Њему, или путем зла супротно од Њега.

По науци Христовој, нема тих интереса ни личних, ни националних, ни Божијих, који би нас хришћане могли ослободити обавезе да свагда будемо људи Божији и дозволити да поступамо као злочинци. То важи како за појединце тако и за народе. Наши поступци према ближњима, наша дела непогрешиво показују да ли смо хришћани само на језику, или смо то стварно.

Добар човјек доноси добро, а зао човјек свако зло

Указује нам на то реч Христова: Свако се дрво по роду своме познаје. Нема дрвета доброг да рађа зао род, нити дрвета злога да рађа добар род. Исто је тако и међу људима: Добар човек из добре ризнице срца свога износи добро, а зао човек из зле ризнице срца свога износи зло.

Једва се и по имену примећује хришћанство у нама, па се зато тако виде ужаси рата међу нама.

На два састанка делегација Римокатоличке и Православне цркве, у Сремским Карловцима и у Славонском Броду, ове године, обе делегације, обраћале су се свима и упутиле апел да се прекину ратни сукоби и покрену преговори. И једна и друга страна једнодушне су биле у томе да је недопустиво гажење слобода демократских облика живота, да је хришћански и људски неотуђиво право сваког народа на самоопредељење и да према тим начелима хрватски народ има право да иступи из Југославије.

Неслагање настаје онда када се постави питање: да ли и српски народ има право да се користи тим истим начелима, и да на основу свог опредељења остане у Југославији. Одговор на то питање остаје "глас вапијућег у пустињи". A рат се са свим својим страхотама наставља и даље.

Излазећи са тешким ранама из Другог светског рата, у коме је побијено више од милион наших верника, око петсто свештеника и монаха, као и три епископа, Српску православну цркву дочекале су, после рата, нове недаће. Готово педесет година гушена је и онемогућавана у свом раду од стране атеистичке власти у земљи.

После преласка на вишепартијски систем њене вернике су снашли прогони и ратна пустошења у Хрватској. Кроз векове Српска православна црква била је духовна мајка и учитељица свога народа. Трудила се увек да оплемени своје снаге и способности према Христу, Његовом истином, правдом, миром и љубављу, а то значи око свега онога што сачињава стварни идентитет једног хришћанског народа.

Деловање Цркве на истинском добру свог народа и подржавању његових стварних интереса мора бити, и сада и свагда, само у границама Еванђеља Христовог. A када се пређе та граница, може се доћи само у оно што је недостојно и Цркве Христове и народа хришћанског.

Мишљења сам да праведан рат можда може и да постоји на земљи, ако већ постоји и на небу. У Aпокалипси Светог Јована Богослова читамо: И наста рат на небу; Михаил и анђели његови завојштише на аждају, стару змију која је ђаво и сатана, и ратови аждаја и анђели њезини не надвладаше нити им се више нађе места на небу.

Одбрана од насиља је одбрана свог живота

Зло увек напада и добро мора да се брани. Каин увек гледа како да убије Aвеља, а Aвељ мора да се брани. Одбрана, дакле, од насиља јесте одбрана свог живота од злочинаца као и мира својих ближњих. То би могле бити границе које означавају праведан рат. Aли њега, изгледа, на земљи никада нема.

У Еванђељу Исус Христос каже: Од ове љубави нико нема веће да ко живот свој положи за пријатеље своје. Онај који се из љубави према ближњима ставља у заштиту њиховог мира, њихове слободе, против злочинаца, тај ставља живот свој на коцку, са спремношћу да га изгуби, у тој борби за узвишени циљ.

Aли да би ова борба заиста била израз жртве из љубави према ближњима, мора се увек држати принципа који су у нашем народу исказани у две речи: "чојство и јунаштво". A то значи да се ни према непријатељу не сме поступати нечовечно. Aко он буде ухваћен, не сме се бездушно мучити и масакрирати, ни по коју цену.

Поготово недужне жене, децу и старце. Тамо где се тако не поступа, ту нема ни човека ни јунака. Ту је на делу злочинац који јунак никада није био, нити ће бити. A злочинци и злочинство никада не могу донети добра никоме, ни себи ни своме народу, него само бесконачну срамоту и несрећу.

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.