MOLITVE I MOLBE - Svako se drvo po svome rodu poznaje

Izlazeći sa teškim ranama iz Drugog svjetskog rata, u kome je pobijeno više od milion naših vjernika, oko petsto sveštenika i monaha, kao i tri episkopa, Srpsku pravoslavnu crkvu dočekale su, poslije rata, nove nedaće.

Naši postupci prema bližnjima, naša djela nepogrešivo pokazuju da li smo hrišćani samo na jeziku ili smo to stvarno.

Jedva se i po imenu primjećuje hrišćanstvo u nama, pa se zato tako vide užasi rata među nama

******************************

Za ljude verujuće u Hrista, Sina Božijeg koji je sišao na zemlju i postao čovek da nas, sinove ljudske, načini sinovima Božijim, da mi žitelji zemlje i ovog prolaznog sveta postanemo žitelji neba i neprolaznog Carstva Božijega, Evanđelje je upravo jedini stvarni lek protiv svakog greha i zla, pa i zla rata, masovnog ubijanja i uništavanja i ljudi i svega ljudskog.

Za hrišćanina svako ubistvo čoveka znači bratoubistvo, od prvog ubistva Avelja koje učini njegov brat Kain. I zašto ga ubi? Jer dela njegova behu zla, a brata mu pravedna. Od tada pa kroz celu istoriju bivalo je i biće da će se Kain dizati na brata da ga ubije.

Da li ćemo biti Kain ili Avelj, da li će dela naša biti pravedna ili zla, to, u krajnjoj liniji, zavisi od nas, jer nam je Bog, pored drugih darova, dao i dar slobode. Ili ćemo ići putem dobra Njemu, ili putem zla suprotno od Njega.

Po nauci Hristovoj, nema tih interesa ni ličnih, ni nacionalnih, ni Božijih, koji bi nas hrišćane mogli osloboditi obaveze da svagda budemo ljudi Božiji i dozvoliti da postupamo kao zločinci. To važi kako za pojedince tako i za narode. Naši postupci prema bližnjima, naša dela nepogrešivo pokazuju da li smo hrišćani samo na jeziku, ili smo to stvarno.

Dobar čovjek donosi dobro, a zao čovjek svako zlo

Ukazuje nam na to reč Hristova: Svako se drvo po rodu svome poznaje. Nema drveta dobrog da rađa zao rod, niti drveta zloga da rađa dobar rod. Isto je tako i među ljudima: Dobar čovek iz dobre riznice srca svoga iznosi dobro, a zao čovek iz zle riznice srca svoga iznosi zlo.

Jedva se i po imenu primećuje hrišćanstvo u nama, pa se zato tako vide užasi rata među nama.

Na dva sastanka delegacija Rimokatoličke i Pravoslavne crkve, u Sremskim Karlovcima i u Slavonskom Brodu, ove godine, obe delegacije, obraćale su se svima i uputile apel da se prekinu ratni sukobi i pokrenu pregovori. I jedna i druga strana jednodušne su bile u tome da je nedopustivo gaženje sloboda demokratskih oblika života, da je hrišćanski i ljudski neotuđivo pravo svakog naroda na samoopredeljenje i da prema tim načelima hrvatski narod ima pravo da istupi iz Jugoslavije.

Neslaganje nastaje onda kada se postavi pitanje: da li i srpski narod ima pravo da se koristi tim istim načelima, i da na osnovu svog opredeljenja ostane u Jugoslaviji. Odgovor na to pitanje ostaje "glas vapijućeg u pustinji". A rat se sa svim svojim strahotama nastavlja i dalje.

Izlazeći sa teškim ranama iz Drugog svetskog rata, u kome je pobijeno više od milion naših vernika, oko petsto sveštenika i monaha, kao i tri episkopa, Srpsku pravoslavnu crkvu dočekale su, posle rata, nove nedaće. Gotovo pedeset godina gušena je i onemogućavana u svom radu od strane ateističke vlasti u zemlji.

Posle prelaska na višepartijski sistem njene vernike su snašli progoni i ratna pustošenja u Hrvatskoj. Kroz vekove Srpska pravoslavna crkva bila je duhovna majka i učiteljica svoga naroda. Trudila se uvek da oplemeni svoje snage i sposobnosti prema Hristu, Njegovom istinom, pravdom, mirom i ljubavlju, a to znači oko svega onoga što sačinjava stvarni identitet jednog hrišćanskog naroda.

Delovanje Crkve na istinskom dobru svog naroda i podržavanju njegovih stvarnih interesa mora biti, i sada i svagda, samo u granicama Evanđelja Hristovog. A kada se pređe ta granica, može se doći samo u ono što je nedostojno i Crkve Hristove i naroda hrišćanskog.

Mišljenja sam da pravedan rat možda može i da postoji na zemlji, ako već postoji i na nebu. U Apokalipsi Svetog Jovana Bogoslova čitamo: I nasta rat na nebu; Mihail i anđeli njegovi zavojštiše na aždaju, staru zmiju koja je đavo i satana, i ratovi aždaja i anđeli njezini ne nadvladaše niti im se više nađe mesta na nebu.

Odbrana od nasilja je odbrana svog života

Zlo uvek napada i dobro mora da se brani. Kain uvek gleda kako da ubije Avelja, a Avelj mora da se brani. Odbrana, dakle, od nasilja jeste odbrana svog života od zločinaca kao i mira svojih bližnjih. To bi mogle biti granice koje označavaju pravedan rat. Ali njega, izgleda, na zemlji nikada nema.

U Evanđelju Isus Hristos kaže: Od ove ljubavi niko nema veće da ko život svoj položi za prijatelje svoje. Onaj koji se iz ljubavi prema bližnjima stavlja u zaštitu njihovog mira, njihove slobode, protiv zločinaca, taj stavlja život svoj na kocku, sa spremnošću da ga izgubi, u toj borbi za uzvišeni cilj.

Ali da bi ova borba zaista bila izraz žrtve iz ljubavi prema bližnjima, mora se uvek držati principa koji su u našem narodu iskazani u dve reči: "čojstvo i junaštvo". A to znači da se ni prema neprijatelju ne sme postupati nečovečno. Ako on bude uhvaćen, ne sme se bezdušno mučiti i masakrirati, ni po koju cenu.

Pogotovo nedužne žene, decu i starce. Tamo gde se tako ne postupa, tu nema ni čoveka ni junaka. Tu je na delu zločinac koji junak nikada nije bio, niti će biti. A zločinci i zločinstvo nikada ne mogu doneti dobra nikome, ni sebi ni svome narodu, nego samo beskonačnu sramotu i nesreću.

(Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.