МОЛИТВЕ И МОЛБЕ - Правда и истина једна за све људе

Када крст и пушка стоје о истом рамену - могу разумјети само у смислу да крст казује да је пушка ту у знак љубави према ближњим, у одбрани правде и мира од насиља злочинаца.

Пророци су, у Божје име, опомињали народ јеврејски на опасност од гријеха и несрећа које ће их због гријеха снаћи, упућивали у то како да поступају међусобно и према другим, околним народима

*********************

Страдање било кога људскога бића у далеком свету изазива бол, сажаљење и тежњу да му се помогне, и сваком оном ко је иоле човек, а камоли недужно страдање и смрт најближих у породици и народу. Жалост и за једним пострадалим људским бићем, поготово дететом, а камоли за толиким бројем побијених, увек је тешка и болна. Aли би она била несравњиво тежа, непреболна, сматрали би је највећом несрећом, и проклетством Божијим, да пожелимо и да Бог допусти да нас обузме безумље, да не знамо шта радимо, и да се нађемо у броју злочинаца, мучитеља невиних и недужних.

Страшно је бити бацан у јаме, уништаван у логорима само зато што се не припада народу мучитеља и злочинаца, нити њиховој вери и писму. Aли би било несравњиво страшније да смо ми то чинили коме било народу зато што није део нашег рода, наше вере и писма. Хришћанство је уздигло душу нашег народа до висине народа Божјега, па је он у судбоносним приликама свога постојања могао да сагледа да је земаљски живот и земаљско царство привремено, а небеско увијек и довијека. И кад је дошло у питање дати или главу или душу, главу је народ давао, али душу никада. Ето, такав смо народ били. Такви треба да будемо и сада, и такви да останемо.

Одбрана правде и мира

Када крст и пушка стоје о истом рамену - могу разумети само у смислу да крст казује да је пушка ту у знак љубави према ближњим, у одбрани правде и мира од насиља злочинаца.

За нас верујуће Библија је књига Божјег откровења, то јест истина неопходних да их људи знају и остварују у животу да би могли постићи циљ свога постојања, спасти душе од зла и греха и задобити непролазно Царство небеско. Те истине нису као истине људских наука, потребне ради овог телесног света и живота, до којих они сами, својим моћима датим од Бога, могу доћи и постепено долазе. Aли овладавање знањем тих наука не чини нас ни људима ни нељудима, није услов достојности ни непролазног блаженства Царства небеског, ни непролазног мрака пакленог.

Како до библијских истина, неопходних за спасење, људи не би могли доћи сами својим моћима, те им је истине, преко светих људи, откривао Бог, постепено, како је човечанство узрастало у могућностима да их прими. A кад доспе до пуног узраста, све потребно открио им је преко Сина свог, Господа Исуса Христа.

Божје Откровење излаже истине о Богу, о свету, о човеку, о греху и његовим последицама: смрти, болестима и другим страдањима у овом и оном свету, о покајању и враћању на пут Божји, о доласку Спаситеља и о спасењу.

У Старом завету, све се то износи у оквиру историје јеврејског народа, јединог који је веровао у једнога Бога, у коме су се јављали пророци и на крају Исус Христос.

Пророци су, у Божје име, опомињали народ јеврејски на опасност од греха и несрећа које ће их због греха снаћи, упућивали у то како да поступају међусобно и према другим, околним народима. Стална опомена њихове проповеди народу била је: "И синови Израиљеви чинише зло пред Господом... Оставише Господа Бога отаца својих и пођоше за другим боговима... народа који бијаху око њих, и клањаху им се, и разгњевише Господа... и даде их у руке... непријатељима њиховим. "Када се у несрећи кајаху и обраћаху Господу, Он им, по милости својој, слаше избавитеље из руку непријатеља њихових.

Прича о блудном сину

Узето у овом смислу, могли бисмо пристати да је Библија "политички" ангажована књига, те да бисмо, читајући је као такву, и ми данас могли да се поучимо како да поступамо око добра свога народа. Од почетка тако је поступала и Православна црква Христова. Кроз векове она је знала бити духовна мајка и учитељица свога народа, уздижући и оплемењујући све његове снаге Христом, Еванђељем Његовим. Тиме је народ изграђивао своје право биће, свој истински идентитет, постајао народ Божји. A то значи: чувао се свагда опасности да за себе има једно мерило, једну правду, једну истину, а за друге друго мерило, другу правду и другу истину. Знао је и веровао да је Христос један, Његова правда и истина једна за све људе а свима упућена иста заповест о љубави према Богу и ближњима и исти начин поступања: Како хоћете да чине вама људи, чините и ви њима тако.

Из Христове приче о блудном сину, сазнајемо да је суштина греха у напуштању дома Очевог и заједнице с Њим, Оцем небеским, и у идењу у супротном правцу, све даље и даље од Њега. Покајање, пак, значи сагледање, дубином бића, суштине те несреће, заокрет за 180 степени и враћање Оцу, са свешћу колико смо грехом постали недостојни да се назовемо синовима Његовим и са смирењем молећи само да нас прими макар као једног од најамника својих.

Свагда, дакле, грех значи преступање заповести Христове, заповести о љубави према Богу. Да љубав према Њему није ослабила, не би ни дошло до жеље да Га напустимо.

Но, сваки грех, уједно, значи преступање и друге заповести Христове, оне о љубави према ближњима, према браћи. Кидајући заједницу са Оцем, блудни син кида заједницу са братом. И то је тако увек.

Aва Доротеј обе стране греха приказује у слици круга који представља цео свет, а центар круга означава Бога. Људи који верују у Бога и испуњавају Његове заповести приближавају Му се тиме све ближе и ближе. Уколико се приближавају Богу, утолико су све ближе свима који такође иду ка Богу. Бива и обратно. Уколико се неко удаљава од Бога, идући периферији круга, утолико се удаљава од других, и колико се удаљава од других, утолико се удаљава од Бога

 (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.