Фото: МОЛИТВЕ И МОЛБЕ - Праштање и мирење умјесто једноумља и похлепе
Нису наше него Христове ријечи које кажу: "Ко хоће да буде међу вама први, нека буде свима слуга!" Жртва је темељ јединства и у црквеном и у народном саборном животу, као и у свим областима друштвеног делања, а Крст је једина непролазна слава човјекова.
... Свако историјско вријеме, па и наше, такво какво јесте, у Цркви се преображава у час Христов, "у вријеме погодно" и "најпогодније вријеме", у "дан спасења" - сада и овдје
Ове речи Светог апостола Павла упућене су свима хришћанима, па и нама, овде данас сабранима, високопреосвећена и преосвећена браћо архијереји, преподобни и часни оци и драга браћо и сестре, верни народе Бога живога. Ваистину, помоћу Божјом постајемо оно што јесмо и стичемо оно што имамо. Ову јеванђељску истину осећамо и ми на особит начин у овом за нас пресудном часу када на своја слабашна плећа примамо бреме апостолскога служења на престолу Светога Саве, бреме које - ми то свом душом осећамо и јавно, ево, пред Господом и свима вама исповедамо - далеко надмашује наше више него скромне снаге и способности. Истовремено, међутим, осећамо и исповедамо, заједно са истим Светим апостолом: "Све могу у Христу који ми даје моћ".
Благодатна помоћ Божја јесте и прва потреба народа Божјег, сазваног и сабраног у свето богочовечанско јединство Цркве као Тела Христова; у тим оквирима и најпреча потреба, данас можда више него икада, и нашег верног и крстоносног православног српског народа. Уосталом, то је и једина стварна потреба свега света, био он тога свестан или не био. Нарочито у овом времену застрашујућих, апокалиптичких раздора међу људима и народима, пониклих из човекова самоубилачког раскола са јединим Миротворцем, са оним који је Мир наш - Богочовеком Христом, Једним од Свете Тројице. Aли свако историјско време, па и наше, такво какво јесте, у Цркви се преображава у час Христов, "у време погодно" и "најпогодније време", у "дан спасења" - сада и овде.
То даље значи да смо сви ми хришћани призвани да будемо сарадници Божји у Христовом делу спасења нашег и спасења света: "У свему се показујемо као слуге Божје: у трпљењу многом, у невољама"..., али исто тако, ако не и више, "у бдењима, у постовима, у чистоти, у знању, у дуготрпљењу, у благости, у Духу Светоме, у љубави нелицемерној, у речи истине, у сили Божјој, са оружјем праведности...". Јер, само тако ћемо бити "као жалошћени а увек радосни, као сиромашни а многе богатећи, као они који ништа немају а све поседују".
На том путу сарадње са Спаситељем, Господом Христом, и делања на своме и спасењу ближњих својих, ми видимо и своје скромно место. Да бисмо њиме ишли и да наше патријарашко служење на трону Светог Саве не би било на штету и срамоту Цркве, нама је неопходна, драга браћо и сестре, и молитвена помоћ свију вас, свију верних, па је, ево, смерно и иштемо од вас.
Ступајући, као четрдесет и четврти српски Патријарх, у трон Светога Саве, ми немамо никакав свој програм патријарашке делатности. Наш програм јесте Јеванђеље Христово, блага вест о Богу међу нама и Царству Божјем у нама - уколико га, вером и љубављу, прихватамо. Сматрамо, међутим, својом светом дужношћу да у овом тренутку укажемо само на неке, за нас данас животно важне и посебно актуелне, богочовечанске димензије Јеванђеља.
У Православној цркви Христовој сви људи су једно тело и један дух у Господу, нераскидно сједињени светом љубављу којој је извор права вера, као и свакој другој врлини и истинском људском делу. Само у Христу, као деца Божја и браћа Христова, ми људи смо и браћа међу собом. Управо на такво братство и такво заједништво, засновано на богочовечанској љубави, ми ћемо, ако Бог да, неућутно призивати људе и из свога народа и из других народа, ближих и даљих, и истицати да је оно једина алтернатива лажном "братству и јединству" утемељеном на безбожју, тачније на човекобожачком идолопоклонству. Љубав и јединство, међутим, нису могућни без коренитог покајања и истинског духовног препорода на личном и свеопштем плану. Јер, ваистину смо сви за све криви! Зато, од сада па до последњега даха свога, браћо и сестре, позивамо и позиваћемо све и сваког, почев од самог себе, на покајничку духовну обнову, као темељ и предуслов сваке друге обнове и преображаја: на праштање и мирење, на љубав и јединство, на братољубиво јединомислије уместо саможивог једноумља и похлепе, на богољубље и човекољубље. На то свето, човека и народа једино достојно, дело позивамо сваког брата Србина и сестру Српкињу у Отаџбини и расејању; сву нашу браћу и сестре по вери у православној васељени и хришћанском свету уопште, као и све људе и народе добре воље. Ми лично гајимо љубав према свима без разлике и благосиљамо све потомство Светог Саве, ма где било, све хришћане и све људе без разлике.
Као Патријарх српски, своје првенство међу једнакима, а и свако првенство међу људима, схватам као првенство служења, жртве и Крста. Нису наше него Христове речи које кажу: "Ко хоће да буде међу вама први, нека буде свима слуга!" Жртва је темељ јединства и у црквеном и у народном саборном животу, као и у свим областима друштвеног делања, а Крст је једина непролазна слава човекова. На ову двоједину истину подсећамо вас, љубљена децо Божја, јер се налазимо на прагу жртвене и покајне године, године у којој ће наша Света црква молитвено обележавати педесетогодишњицу огромног страдања српског народа (1941-1991), али и дара милости и славе коју је у Христу кроз страдање добио. Не заборављајмо: на смирењу и узајамној жртвености свију Бог гради истинску величину и достојанство свију. То је наук Христов, наук наших мученика и новомученика! Зато послушајмо Светог апостола Павла и чашћу једни друге чинимо већима!
Трудићемо се да пред Богом, овим светим Сабором и свима људима оправдамо поверење и наде које се полажу у нашу смерност. На крају, који није и завршетак него, пре ће бити, тек почетак, желимо да поручимо својим драгим верницима у Епархији рашко-призренској, на жртвеном пољу Косову, које је поље праве српске славе и вечног опредељења, у Метохији и у Староме српскоме Расу, сведоцима Крста Христова и покајницима, умногоме, за све Србе: да наше нове одговорности нипошто не значе растанак него још тешње јединство са њима и још ревносније служење спасењу њиховом, свом и свију људи, у славу Јединог Истинитог, у Светој Тројици слављеног, Бога и Господа.
Aмин. (2.12.1990)
У својим молитвама и молбама његова светост преминули патријарх српски господин Павле говори управо о тешким временима која су поново задесила васколики српски род деведесетих година прошлог и првих година овог вијека. У својим проповиједима и бесједама поглавар Српске православне цркве и велики теолог говори о неким значајним темама у посебним приликама, моли за праштања и мирења међу људима. Тиме одише сва његова мисао и све његове велике поруке и кроз ово дјело. Указивао је и на све неправде које се дешавају српском народу. Био је наш савременик, који је доста имао да каже нама и о нама.
(Наставиће се)
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.