Фото: МОЛИТВЕ И МОЛБЕ - Нема већег интереса него да останемо људи
Нема тог интереса – националног, државног, црквеног или појединачног – због којег би могли да се понашамо као нељуди.
Једино што може да нас одржи то је да увијек будемо људи, јер ће Бог увијек бити са нама кад ми будемо с њим
Често разне секте не бирају средства, а народ у овако тешким и кризним временима не може најбоље, поготово ако није упућен, да оцијени шта је шта и да одабере најбоље од онога што му се нуди
... Црква проповеда слободу – и једну и другу, ову на Земљи и ону духовну која је за нас много важнија. Често зато наводим илустрацију о Светом апостолу Павлу, кога су – због исповедања вере у Христа као Спаситеља – ухапсили његови сународници а осудила римска власт. Одвели су га у Рим, пред цара Нерона, пошто је, иако Јеврејин, апостол Павле био римски грађанин. И шта се дешава: апостол Павле је роб код цара Нерона, а Нерон је роб земаљских страсти. Тада је моћни цар Нерон наредио да апостолу Павлу одсеку главу. Међутим, Нерон није могао да уништи апостола Павла и Небеско царство коме је Павле припадао. Оно траје и трајаће довека, а од Нероновог царства није остало ни трага. Тако је и са односом Цркве према политици: наше је да кажемо шта мислимо и о овоземаљским стварима, бринући се превасходно за духовну слободу. A како ће се ко определити, то зависи од њега. Право избора дато нам је од Бога, па свако може да се определи за земаљско или Небеско царство.
За нас као верујуће људе, за Српску православну цркву, нема другог ни већег интереса него да останемо људи. То је и данас и свагда наш највећи национални интерес. Нема тог интереса – националног, државног, црквеног или појединачног – због којег би могли да се понашамо као нељуди.
Једино што може да нас одржи то је да увек будемо људи, јер ће Бог увек бити са нама кад ми будемо с њим. A онда нема опасности. Уосталом, не једанпут поновио сам јеванђељско учење да ако би се морало и нестати са овога света, али као људи Божији – и то је боље него да останемо на овом свету, али као нељуди.
То треба да је заједнички интерес свију нас и у ово и у свако друго доба. Свакако, тако неће увек мислити сви, али добро ће бити ако тако буду мислили и чинили људи који дају тон српском народу. Онда ће овај народ бити спасен.
Можда ово не би требало да кажем, али ми – Срби православни – понајмање од свих осталих народа знамо о својој вери. Није то чудно. Празнина је дошла после дугогодишњег пражњења од духовног блага. A у њу, у ту велику празнину, убацују се разни секташи који, често агресивно, хоће да нам наметну своје схватање спасења. Српској православној цркви, међутим, свако наметање је страно и ми ни на какав начин не бисмо ни хтели ни желели да некога назор и на силу увучемо у нашу веру. Наш је принцип онај који је формулисао још Свети Јован Златоусти који каже: "Није наша дужност да ми противника убедимо, наша је дужност да му изнесемо истину ако хоће да је саслуша." A да се убеди – то је његова дужност. Јер, сматрам, да има људи који у нешто неће да се убеде. A и то је њихово право да изаберу шта хоће, а шта неће.
Често разне секте не бирају средства, а народ у овако тешким и кризним временима не може најбоље, поготово ако није упућен, да оцени шта је шта и да одабере најбоље од онога што му се нуди. Многи користе кризу, кад су свим људима нерви, од овог што нам се догађа, пренапрегнути, за постизање својих циљева. A да је време тешко, сведочи и појава многобројних такозваних пророка који стижу и до мене, долазећи да ми саопште како им се Бог јавио и рекао да ми поруче да учиним ово или оно. Представљају се на разне начине, чак и као анђели. Међутим, не каже се узалуд да се ђаво јавља у облику анђела светла.
Ми верницима говоримо о томе, али сматрамо да нису само речи довољне да их у нешто убедимо. Потребно је да ми, који смо се определили да служимо Богу, сведочимо о ономе што говоримо и својим животом, а на људима је да изаберу по својој савести оно што мисле да је право.
A што се тиче нас који смо се определили да служимо Цркви, истина је да је у овом времену велике духовне празнине на нама велика одговорност. Зато не можемо да се поводимо за својим комодитетом, да се жалимо на ово или оно, јер нико нас није на силу гурао у свештенике. Могли смо да се, одмах после рата, определимо за неку другу службу, јер нам је нуђено да будемо, између осталог, и наставници у школама.
Aли, кад смо се за ово одлучили, онда својим примером морамо да пружимо макар минимум онога о чему говори вера коју проповедамо. Црква је увек била светило које је народу у тами осветљавало пут. У овом времену мрака много ће значити да светли наша свећица вере и народ ће препознати прави пут.
Кад говорим, а говорим, да је потребно да народ долази у цркву, мислим при том да је потребно да се упозна са вером, а не позивам људе да долазе у храмове и остављају паре од којих ћемо ми себи да подижемо стандард. Упознавање вере с којом су наши преци живели кроз векове, потребно је нашем човеку као тег којим ће да измери колико тежи оно што му други нуде. Уколико нађе да му је боље да буде адвентиста, јеховиста, баптиста, да буде атеиста – нека буде. Нисмо ми равнодушни на то, јер се ради о губитку душе, али поштујемо свачију слободу. Aли ако човек не зна и нема чиме да измери оно што му неки на силу гурају, онда је кривица и на нама ако не учинимо оно што нам је дужност. Зато поручујем свим нашим људима да се потруде да упознају веру својих предака, јер ће само тако имати тег на теразијама којима се може измерити све оно што им се под видом спасења нуди, а често и натура. A то није спасење. Разлози што Срби не знају довољно о својој вери леже и у околностима о којима је већ било говора. Због тих околности ми све и да хоћемо не можемо сад да учинимо више од оног што чинимо...
(18.4.1993)
(Наставиће се)
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.