MOLITVE I MOLBE - Nema većeg interesa nego da ostanemo ljudi

Nema tog interesa – nacionalnog, državnog, crkvenog ili pojedinačnog – zbog kojeg bi mogli da se ponašamo kao neljudi.

Jedino što može da nas održi to je da uvijek budemo ljudi, jer će Bog uvijek biti sa nama kad mi budemo s njim

Često razne sekte ne biraju sredstva, a narod u ovako teškim i kriznim vremenima ne može najbolje, pogotovo ako nije upućen, da ocijeni šta je šta i da odabere najbolje od onoga što mu se nudi

******************************

... Crkva propoveda slobodu – i jednu i drugu, ovu na Zemlji i onu duhovnu koja je za nas mnogo važnija. Često zato navodim ilustraciju o Svetom apostolu Pavlu, koga su – zbog ispovedanja vere u Hrista kao Spasitelja – uhapsili njegovi sunarodnici a osudila rimska vlast. Odveli su ga u Rim, pred cara Nerona, pošto je, iako Jevrejin, apostol Pavle bio rimski građanin. I šta se dešava: apostol Pavle je rob kod cara Nerona, a Neron je rob zemaljskih strasti. Tada je moćni car Neron naredio da apostolu Pavlu odseku glavu. Međutim, Neron nije mogao da uništi apostola Pavla i Nebesko carstvo kome je Pavle pripadao. Ono traje i trajaće doveka, a od Neronovog carstva nije ostalo ni traga. Tako je i sa odnosom Crkve prema politici: naše je da kažemo šta mislimo i o ovozemaljskim stvarima, brinući se prevashodno za duhovnu slobodu. A kako će se ko opredeliti, to zavisi od njega. Pravo izbora dato nam je od Boga, pa svako može da se opredeli za zemaljsko ili Nebesko carstvo.

Najveći nacionalni interes                    

Za nas kao verujuće ljude, za Srpsku pravoslavnu crkvu, nema drugog ni većeg interesa nego da ostanemo ljudi. To je i danas i svagda naš najveći nacionalni interes. Nema tog interesa – nacionalnog, državnog, crkvenog ili pojedinačnog – zbog kojeg bi mogli da se ponašamo kao neljudi.

Jedino što može da nas održi to je da uvek budemo ljudi, jer će Bog uvek biti sa nama kad mi budemo s njim. A onda nema opasnosti. Uostalom, ne jedanput ponovio sam jevanđeljsko učenje da ako bi se moralo i nestati sa ovoga sveta, ali kao ljudi Božiji – i to je bolje nego da ostanemo na ovom svetu, ali kao neljudi.

To treba da je zajednički interes sviju nas i u ovo i u svako drugo doba. Svakako, tako neće uvek misliti svi, ali dobro će biti ako tako budu mislili i činili ljudi koji daju ton srpskom narodu. Onda će ovaj narod biti spasen.

Možda ovo ne bi trebalo da kažem, ali mi – Srbi pravoslavni – ponajmanje od svih ostalih naroda znamo o svojoj veri. Nije to čudno. Praznina je došla posle dugogodišnjeg pražnjenja od duhovnog blaga. A u nju, u tu veliku prazninu, ubacuju se razni sektaši koji, često agresivno, hoće da nam nametnu svoje shvatanje spasenja. Srpskoj pravoslavnoj crkvi, međutim, svako nametanje je strano i mi ni na kakav način ne bismo ni hteli ni želeli da nekoga nazor i na silu uvučemo u našu veru. Naš je princip onaj koji je formulisao još Sveti Jovan Zlatousti koji kaže: "Nije naša dužnost da mi protivnika ubedimo, naša je dužnost da mu iznesemo istinu ako hoće da je sasluša." A da se ubedi – to je njegova dužnost. Jer, smatram, da ima ljudi koji u nešto neće da se ubede. A i to je njihovo pravo da izaberu šta hoće, a šta neće.

Često razne sekte ne biraju sredstva, a narod u ovako teškim i kriznim vremenima ne može najbolje, pogotovo ako nije upućen, da oceni šta je šta i da odabere najbolje od onoga što mu se nudi. Mnogi koriste krizu, kad su svim ljudima nervi, od ovog što nam se događa, prenapregnuti, za postizanje svojih ciljeva. A da je vreme teško, svedoči i pojava mnogobrojnih takozvanih proroka koji stižu i do mene, dolazeći da mi saopšte kako im se Bog javio i rekao da mi poruče da učinim ovo ili ono. Predstavljaju se na razne načine, čak i kao anđeli. Međutim, ne kaže se uzalud da se đavo javlja u obliku anđela svetla.

Mi vernicima govorimo o tome, ali smatramo da nisu samo reči dovoljne da ih u nešto ubedimo. Potrebno je da mi, koji smo se opredelili da služimo Bogu, svedočimo o onome što govorimo i svojim životom, a na ljudima je da izaberu po svojoj savesti ono što misle da je pravo.

Upoznati vjeru predaka

A što se tiče nas koji smo se opredelili da služimo Crkvi, istina je da je u ovom vremenu velike duhovne praznine na nama velika odgovornost. Zato ne možemo da se povodimo za svojim komoditetom, da se žalimo na ovo ili ono, jer niko nas nije na silu gurao u sveštenike. Mogli smo da se, odmah posle rata, opredelimo za neku drugu službu, jer nam je nuđeno da budemo, između ostalog, i nastavnici u školama.

Ali, kad smo se za ovo odlučili, onda svojim primerom moramo da pružimo makar minimum onoga o čemu govori vera koju propovedamo. Crkva je uvek bila svetilo koje je narodu u tami osvetljavalo put. U ovom vremenu mraka mnogo će značiti da svetli naša svećica vere i narod će prepoznati pravi put.

Kad govorim, a govorim, da je potrebno da narod dolazi u crkvu, mislim pri tom da je potrebno da se upozna sa verom, a ne pozivam ljude da dolaze u hramove i ostavljaju pare od kojih ćemo mi sebi da podižemo standard. Upoznavanje vere s kojom su naši preci živeli kroz vekove, potrebno je našem čoveku kao teg kojim će da izmeri koliko teži ono što mu drugi nude. Ukoliko nađe da mu je bolje da bude adventista, jehovista, baptista, da bude ateista – neka bude. Nismo mi ravnodušni na to, jer se radi o gubitku duše, ali poštujemo svačiju slobodu. Ali ako čovek ne zna i nema čime da izmeri ono što mu neki na silu guraju, onda je krivica i na nama ako ne učinimo ono što nam je dužnost. Zato poručujem svim našim ljudima da se potrude da upoznaju veru svojih predaka, jer će samo tako imati teg na terazijama kojima se može izmeriti sve ono što im se pod vidom spasenja nudi, a često i natura. A to nije spasenje. Razlozi što Srbi ne znaju dovoljno o svojoj veri leže i u okolnostima o kojima je već bilo govora. Zbog tih okolnosti mi sve i da hoćemo ne možemo sad da učinimo više od onog što činimo...

                                                                                    (18.4.1993)

                                     (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.