МОЛИТВЕ И МОЛБЕ - Мачем и копљем не могу се тјерати људи да вјерују

По моме схватању, дабоме да је могућ духовни препород нових генерација, али никада не натурајући, јер је то потпуно страно православној вјери, како каже Свети Јован Златоусти. Бог нам није дао у руке мач и копље да притерујемо људе међу његове вјернике.

Црква је изнијела да њезини вјерници ипак не би могли да гласају за људе, или за странке, који би имали атеистичко-материјалистички став, јер он није у сагласности са њеном вјером

*****************************

У оваквој ситуацији Црква мора да употребљава она средства која је кроз све векове употребљавала. Aко Свети апостол Павле каже да смо ми људи сарадници Божији, то је високо звање и велика част, али, разуме се, и одговорност. Бити сарадник Божији и на делу подржања свога живота и на делу свога спасења и на тај начин помоћи и за одржање живота ближњих и њиховог спасења, уколико хоће. Та ствар је увек пред Црквом, и у данашње доба на првом месту.

Имамо података да у Сарајеву и данас у појединим кућама и бурдељима има Српкиња. То нам је све Сабор јавио. Нас је окупирала та брига, не да пред светом од тога правимо причу. Тако нешто нам није ни пало на памет, као што су други радили. Има времена, па ћемо и то рећи. Ја сам то изнео пред кардиналом Кухарићем. Замислите ви, та жена треба да носи дете, да га роди, да га доји, да га подиже. Она није само терана, већ се над њом врши и насиље. Шта би било ако га роди, па дете буде немирно, она ће рећи - ајде, Турчине један, или - ајде, усташо. Каква ће мука бити и за њу и за то дете? Они су осетили шта ће значити за пропаганду да се такве ствари изнесу. Да кажем да је било тих појединачних случајева, чак можда и групних, али да се окриви цео један народ, да постоји не знам колико тих логора у којима има таквих муслиманки... Нека кажу где постоје, нека дођу да виде, па нека онда то тврде.

Дух насиља и присиљавања

Свакако да је потребно да једанпут изађемо и психички из оне једностраности која нам је до сада сервирана и на којој се толико учинило једним, да тако кажем, духом насиља и присиљавања. Једностраност је увек опасна и једнако несретна. Јесте да смо ми тако учени да су наше очи упућене ка духу неправде.

Видимо сад шта је, и знамо да нам очи не гледају само физички него кроз њих гледа душа која зна да постоји и други правац. Рећи да је само ово пуна истина и да друге нема јесте нетачно. Исто тако је и кад два човека имају несугласице а не дозвољавају да се саслушају обе стране. У нашем народу има прича како је у прошлом веку био некакав сеоски кнез коме су дошли људи да се жале. Он их све саслуша и, кад се завршило, каже: "Људи, имате право".

Они одоше, па дођоше други - супротна страна. И они изнесу шта су имали да кажу. Кнез их слуша, слуша и каже: "Имате право". Одоше и они, а то слушала његова жена. Све је чула и видела, па ће рећи: "Какав си ти човек, какав си кнез? Ови ти говоре једно, они друго, а ти свима кажеш - имате право". A он каже: "Жено, имаш и ти право". То је шала, али је то истина. Јер, мора се и по римском праву саслушати и друга страна.

Једностраност неминовно отвара поглед - да то није све. Видите, била је као једна брана и велика вода се акумулирала. Брана није могла издржати. Кад је она пала, вода је јурнула, и сад имамо другу крајност. Морамо се у овим приликама чувати те друге крајности.

По моме схватању, дабоме да је могућ духовни препород нових генерација, али никада не натурајући, јер је то потпуно страно православној вери, како каже Свети Јован Златоусти. Бог нам није дао у руке мач и копље да притерујемо људе међу његове вернике. Дао нам је мач речи истине, да предложимо, ако хоће, ономе ко хоће. С друге стране, наши верници, поготово млади, али и ове средње генерације, једностраним васпитањем и учењем дошли су до тога да немају појма о другој страни, а потреба је и њу саслушати.

 Ми знамо да је наш народ, као и толики други европски, примивши хришћанство, ушао у писменост и у историју. Aли ми знамо и оно што је најважније - да је хришћанство оплеменило природне наше дарове, да смо могли донети плод који је ушао у општу ризницу културе и напретка света и човечанства.

Душанов законик као узор

Видите, у архитектури, па у сликарству, књижевности, па узмимо само наше народне песме, оплемењене Јеванђељем, узмимо Душанов законик, који у два члана у 14. веку органичава врховну власт. Он каже: "A ако би цар дао писмо из благовољења или из негодовања према некоме, а то писмо било супротно овом законику, оно не важи." У другом члану, одмах иза тога, каже да судије суде према закону, не гледајући ко је ко, да суде према правди и према закону. A ми, видите, мучимо се и боримо да дођемо до правне државе! То је нама хришћанство дало.

У нашем Меморандуму говорило се о принципу на којем Црква стоји увек. Само је због датих невоља то мало изражено оштрије и јасније. Прво треба рећи да она прихвата да су многи људи и другог убеђења, јер су то слободна бића. Друго, Црква је рекла да ипак један човек и једна странка не могу учинити онолико, и кад су најдобронамернији, колико може да учини више људи и странака.

Зато је она изашла са предлогом да у овим невољама и временима може бити боље са једном владом народног спаса у коју би се укључили и они који припадају другим партијама, али и они који су ванпартијски људи. Имајући у виду такав општи интерес, да се укључе све најбоље снаге. У овој ствари сада, Црква је само изнела да њезини верници ипак не би могли да гласају за људе, или за странке, који би имали атеистичко-материјалистички став, јер он није у сагласности са њеном вером.

Раскол је био несрећа за све нас и сви смо га осетили. Видите, кад се уђе у оно политичко, па кад се каже: ви сте под комунистима, ви слушате комунисте, ми с вама нећемо... Ту се ради и о необавештености и неразумевању прилика у каквим смо живели.

 (7.3.1991)

 (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.