MOLITVE I MOLBE - Mačem i kopljem ne mogu se tjerati ljudi da vjeruju

Po mome shvatanju, dabome da je moguć duhovni preporod novih generacija, ali nikada ne naturajući, jer je to potpuno strano pravoslavnoj vjeri, kako kaže Sveti Jovan Zlatousti. Bog nam nije dao u ruke mač i koplje da priterujemo ljude među njegove vjernike.

Crkva je iznijela da njezini vjernici ipak ne bi mogli da glasaju za ljude, ili za stranke, koji bi imali ateističko-materijalistički stav, jer on nije u saglasnosti sa njenom vjerom

*****************************

U ovakvoj situaciji Crkva mora da upotrebljava ona sredstva koja je kroz sve vekove upotrebljavala. Ako Sveti apostol Pavle kaže da smo mi ljudi saradnici Božiji, to je visoko zvanje i velika čast, ali, razume se, i odgovornost. Biti saradnik Božiji i na delu podržanja svoga života i na delu svoga spasenja i na taj način pomoći i za održanje života bližnjih i njihovog spasenja, ukoliko hoće. Ta stvar je uvek pred Crkvom, i u današnje doba na prvom mestu.

Imamo podataka da u Sarajevu i danas u pojedinim kućama i burdeljima ima Srpkinja. To nam je sve Sabor javio. Nas je okupirala ta briga, ne da pred svetom od toga pravimo priču. Tako nešto nam nije ni palo na pamet, kao što su drugi radili. Ima vremena, pa ćemo i to reći. Ja sam to izneo pred kardinalom Kuharićem. Zamislite vi, ta žena treba da nosi dete, da ga rodi, da ga doji, da ga podiže. Ona nije samo terana, već se nad njom vrši i nasilje. Šta bi bilo ako ga rodi, pa dete bude nemirno, ona će reći - ajde, Turčine jedan, ili - ajde, ustašo. Kakva će muka biti i za nju i za to dete? Oni su osetili šta će značiti za propagandu da se takve stvari iznesu. Da kažem da je bilo tih pojedinačnih slučajeva, čak možda i grupnih, ali da se okrivi ceo jedan narod, da postoji ne znam koliko tih logora u kojima ima takvih muslimanki... Neka kažu gde postoje, neka dođu da vide, pa neka onda to tvrde.

Duh nasilja i prisiljavanja

Svakako da je potrebno da jedanput izađemo i psihički iz one jednostranosti koja nam je do sada servirana i na kojoj se toliko učinilo jednim, da tako kažem, duhom nasilja i prisiljavanja. Jednostranost je uvek opasna i jednako nesretna. Jeste da smo mi tako učeni da su naše oči upućene ka duhu nepravde.

Vidimo sad šta je, i znamo da nam oči ne gledaju samo fizički nego kroz njih gleda duša koja zna da postoji i drugi pravac. Reći da je samo ovo puna istina i da druge nema jeste netačno. Isto tako je i kad dva čoveka imaju nesuglasice a ne dozvoljavaju da se saslušaju obe strane. U našem narodu ima priča kako je u prošlom veku bio nekakav seoski knez kome su došli ljudi da se žale. On ih sve sasluša i, kad se završilo, kaže: "Ljudi, imate pravo".

Oni odoše, pa dođoše drugi - suprotna strana. I oni iznesu šta su imali da kažu. Knez ih sluša, sluša i kaže: "Imate pravo". Odoše i oni, a to slušala njegova žena. Sve je čula i videla, pa će reći: "Kakav si ti čovek, kakav si knez? Ovi ti govore jedno, oni drugo, a ti svima kažeš - imate pravo". A on kaže: "Ženo, imaš i ti pravo". To je šala, ali je to istina. Jer, mora se i po rimskom pravu saslušati i druga strana.

Jednostranost neminovno otvara pogled - da to nije sve. Vidite, bila je kao jedna brana i velika voda se akumulirala. Brana nije mogla izdržati. Kad je ona pala, voda je jurnula, i sad imamo drugu krajnost. Moramo se u ovim prilikama čuvati te druge krajnosti.

Po mome shvatanju, dabome da je moguć duhovni preporod novih generacija, ali nikada ne naturajući, jer je to potpuno strano pravoslavnoj veri, kako kaže Sveti Jovan Zlatousti. Bog nam nije dao u ruke mač i koplje da priterujemo ljude među njegove vernike. Dao nam je mač reči istine, da predložimo, ako hoće, onome ko hoće. S druge strane, naši vernici, pogotovo mladi, ali i ove srednje generacije, jednostranim vaspitanjem i učenjem došli su do toga da nemaju pojma o drugoj strani, a potreba je i nju saslušati.

 Mi znamo da je naš narod, kao i toliki drugi evropski, primivši hrišćanstvo, ušao u pismenost i u istoriju. Ali mi znamo i ono što je najvažnije - da je hrišćanstvo oplemenilo prirodne naše darove, da smo mogli doneti plod koji je ušao u opštu riznicu kulture i napretka sveta i čovečanstva.

Dušanov zakonik kao uzor

Vidite, u arhitekturi, pa u slikarstvu, književnosti, pa uzmimo samo naše narodne pesme, oplemenjene Jevanđeljem, uzmimo Dušanov zakonik, koji u dva člana u 14. veku organičava vrhovnu vlast. On kaže: "A ako bi car dao pismo iz blagovoljenja ili iz negodovanja prema nekome, a to pismo bilo suprotno ovom zakoniku, ono ne važi." U drugom članu, odmah iza toga, kaže da sudije sude prema zakonu, ne gledajući ko je ko, da sude prema pravdi i prema zakonu. A mi, vidite, mučimo se i borimo da dođemo do pravne države! To je nama hrišćanstvo dalo.

U našem Memorandumu govorilo se o principu na kojem Crkva stoji uvek. Samo je zbog datih nevolja to malo izraženo oštrije i jasnije. Prvo treba reći da ona prihvata da su mnogi ljudi i drugog ubeđenja, jer su to slobodna bića. Drugo, Crkva je rekla da ipak jedan čovek i jedna stranka ne mogu učiniti onoliko, i kad su najdobronamerniji, koliko može da učini više ljudi i stranaka.

Zato je ona izašla sa predlogom da u ovim nevoljama i vremenima može biti bolje sa jednom vladom narodnog spasa u koju bi se uključili i oni koji pripadaju drugim partijama, ali i oni koji su vanpartijski ljudi. Imajući u vidu takav opšti interes, da se uključe sve najbolje snage. U ovoj stvari sada, Crkva je samo iznela da njezini vernici ipak ne bi mogli da glasaju za ljude, ili za stranke, koji bi imali ateističko-materijalistički stav, jer on nije u saglasnosti sa njenom verom.

Raskol je bio nesreća za sve nas i svi smo ga osetili. Vidite, kad se uđe u ono političko, pa kad se kaže: vi ste pod komunistima, vi slušate komuniste, mi s vama nećemo... Tu se radi i o neobaveštenosti i nerazumevanju prilika u kakvim smo živeli.

 (7.3.1991)

 (Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.