МОЛИТВЕ И МОЛБЕ - Како могу страдати дјеца на правди Бога

Достојевски, по даној му од Бога мудрости, поставио је питање још дубље, довео до самог краја. Хајде што страдамо ми старији. Ми смо јели забрањено воће, гријешили. Aли, зашто страдају дјеца? Страдање једног јединог дјетета поставља то питање у свој својој језивости.

Заповијест Христова о љубави према непријатељима значи: љубите у њима браћу по Богу, која су залутала, изгубила се, не знају шта раде и злом и гријехом су умрла.

*******************************                                   

Пред сваким појединцем, пред сваком генерацијом свих људи и народа увек се поново јавља то, вечно јововско питање о смислу неизбежно присутног страдања у свету. A уз то још суштинскије питање о смислу и циљу нашег битисања на земљи.

Достојевски, по даној му од Бога мудрости, поставио је то питање још дубље, довео до самог краја. Хајде што страдамо ми старији. Ми смо јели забрањено воће, грешили. Aли, зашто страдају деца? Страдање једног јединог детета поставља то питање у свој својој језивости.

Кад у маси оних лобања одраслих, из Пребиловаца, Ливна и Гламоча, извађених из јама, видимо лобањице оне дечице коју су усташе немилосрдно хватале и у безданице бацале, а она се отимала бежећи од смрти, хватајући се мучитељима за одећу и провлачећи им се између ногу, па оног детета које је једна жена родила у јами, та страдања деце и те мајке постављају ово питање у свој његовој страхоти.

 Њено дете није видело светлости дана. Из мрака мајчине утробе, кроз мрак мемљиве јаме, отишло је у мрак смрти. A пребиловачка деца, чувајући стоку, нису смела камен бацити у јаму, јер су их родитељи, дедови и бабе опомињали: "Синко, бациш ли камен у јаму, никад те више сунце неће огрејати."

Коме су Богу ужаса и смрти та страдања потребна? Коме Богу правде, милосрђа, поготово Богу љубави, ако је уз то још и Бог свемоћни?

Злочини у Краљеву

Кад не би било Христа, Његовог доласка на свет и Његовог страдања, то би питање, са свим својим језивим бесмислом, остало без одговора. Када је, сутрадан по погрому, који су у Краљеву извршили хитлеровци 1941. године, дошла родбина стрељаних да им се над панаијош изврши опело, један отац стрељаног детета упитао је свештеника: "Оче, где је Бог био јуче када су у маси других стрељали и мога сина?" Свештеник је тога оца увео у олтар и, показавши на Христово распеће, одговорио му: "Ено, где је био!"

Постоји страдање које сналази злочинца због његових злочина и постоји страдање на правди Бога, за Његову правду и Његову истину, на путу Његовом. "Јер каква је похвала ако грешите па кажњавани подносите? Aли ако добро чините па подносите страдања, то је угодно пред Богом. Због тога сте и позвани, јер и Христос пострада за вас, остављајући вам пример да идете стопама Његовим. Он греха не учини, нити се нађе превара у устима његовим. Он вређан не узвраћаше увредом, страдајући не прећаше, него је препустио Ономе који праведно суди". "Јер то је благодат, ако неко односи жалости по савести ради Бога, страдајући неправедно".

Христос заповеда: "Чули сте како је казано: Љуби ближњега својега, а мрзи непријатеља својега. A ја вам кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне. Да будете синови Оца својега који је на небесима; јер Он својим сунцем обасјава и зле и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима. Будите ви, дакле, савршени као што је савршен Отац ваш небески".

Разуме се да је то тешко нама оваквим какви смо, који не љубимо ни пријатеље ни најближе своје, заборављајући да је мржња рак рана која разједа нашу душу, а онда и душе ближњих. Треба мрзети зло у грешнику, не грешника, злочин - не злочинца. Како мрзети браћу која злочином срљају у вечну муку, уместо да их жалимо због те вечне пропасти?

Напротив, треба да се молимо Богу да им помогне да сагледају пропаст у коју иду, покају се пред Њим, поврате се Њему, искрено се поправе и спасу.

Заповест Христова о љубави према непријатељима значи: љубите у њима браћу по Богу, која су залутала, изгубила се, не знају шта раде, и злом и грехом су умрла. Оставите мржњу! Помозите им љубављу и молитвом Богу, да би се изгубљени нашао, да би мртав оживео, спасао се и избегао вечне муке.

Прича из Скандинавије

У једној скандинавској земљи сирота девојка, служавка код једног трговца, роди с њим дете. Он је отпусти с посла и она се са својом срамотом и дететом врати родитељима који не могу ни себе да издржавају. Запослити се не може, те поднесе тужбу тражећи алиментацију. На суду трговац одриче да је дете његово. Затражише да се закуне. Судија чита заклетву, а он за њим понавља. Девојка унезверено гледа у њега.

У једној речи он погреши и судија рече да се заклетва мора поновити. На то се девојка диже и објави судији: "Повлачим тужбу!" Судија помисли да она хоће новим доказима да допуни тужбу, а она рече: "Он јесте отац мога детета, али ја не могу да поднесем да кривоклетством изгуби душу." У судници настаде тајац и тада се зачу реч судије: "Народ, у коме и они мали имају оваква схватања, не треба да брине за своју будућност."

Нешто слично у нашем народу износи војвода Марко Миљанов. Једног чичу из Васојевића рани младић Црногорац из најнижих побуда, да му отме оружје и што је имао при себи. Гађајући га с леђа у главу, куршумом му истера око и чича у крви паде, али, падајући, здравим оком виде ко га је ранио. Кад чичу нађоше и дознаше шта је било, младић буде осуђен на вечиту робију.

Чича се опорави, оставши без ока, па се упути у суд, молећи судију, и књаза Николу, који се ту задесио, да пусте младића. "Како, побогу, па око ти је ишћеро и диго што си имао?" A старац ће на то: "Добро чинити, Господару, да нам не досади. A друго, њему је седамнаест година, мени шездесет, а теби", рећи ће књазу, "триста". "Немам ја триста година", љутну се књаз. "Ма немаш триста година, но треба да имаш памети као да имаш триста година, да би могао овим народом управљати. Већу је несрећу учинио себи него мени".

 (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.