МОЛИТВЕ И МОЛБЕ - Црква увијек поштује слободу личности

Свети Јован Златоусти поучава нас да Христос није дао својим вјерницима мач и копље да у његово стадо утјерују људе. Дао им је средство, проповијед истине онима који хоће да је приме. Ту слободу личности Црква Христова увијек поштује

На несрећу, злочинаца и злочина има на све стране и само Божја правда и Његова вага моћи ће да измјере колико је на којој страни више, а на којој мање

**********************************

Црква није политичка организација. Она нема оружје ни моћ да некога присили, него проповеда и предлаже реч истине, указује на оно што је грех, штета појединачна и општа, несрећа и овог и оног непролазног света. Позива на пост, покајање и молитву Богу да нам Он, који је Бог мира и Мир наш, дарује мир свој. A ми као сарадници Божји да чинимо све што можемо у остварењу мира и као миротворци да се назовемо и будемо заиста синови и кћери Његови.

Ми верујемо да је наше молитве и вапаје чуо свевидећи и свемилостиви Бог, али их нису чули, нити су им допрли до ума и срца, људи који одлучују да ли ће се настали спорови решавати мирно и праведно, на темељу божанског и људског права, у чувању људских живота, у интересу општег добра, или ће се решавати оружјем и ратом, на општу несрећу и пропаст.

Што је атеистичка једнопартијска власт, у име "правог интереса народа", и остварења "раја на земљи", употребљавала мржњу и насиље, није чудо. Но како после вишестраначких избора и општепроглашених начела демократије, правде и хуманости да дође до толике ерупције насиља, мржње и окрутности?

Осуда насиља и злочина

Сматрам да се ово може објаснити једино тиме да су ова узвишена начела прихваћена само наизглед, формално, а у ствари се остало на уходаном методу насиља, мерења једном мером себи, а другом мером другима, са убеђењем да се злом може донети више користи себи и своме народу, него добрим, иако нас Свети апостол Павле опомиње: "Зар ћемо чинити зло да дође добро". И тако нам онда бива: они силни закувају, а плаћају они мали, немоћни и недужни.

Српска православна црква осуђује увек насиље и злочине, како комунистичке тако и сваке друге странке и партије, као и злочине сваког појединца, без обзира под каквом капом, униформом и значком то чинио, коме народу и којој вери он говорио да припада.

Цркви је стран материјалистичко-атеистички став било комунистичке, социјалистичке, демократске, радикалне или које било странке која би га заступала, исто такав став појединаца, без обзира да ли су републиканског или ројалистичког убеђења.

Aли њен став није и не може бити да своје учење шири насиљем, огњем и мачем. Свети Јован Златоусти поучава нас да Христос није дао својим верницима мач и копље да у његово стадо утерују људе. Дао им је средство, проповед истине онима који хоће да је приме. Ту слободу личности Црква Христова увек поштује. Свакако да слобода значи и одговорност а да ли ће је они употребити на добро и спасење своје и својих ближњих, или на своје и њихово зло, зависи од њих.

За време Другог светског рата, Српска православна црква доживела је тешка страдања. Патријарх и један епископ (Никола) били су све време по затворима, а затим у нацистичком логору у Дахау. A други епископ био је у логору у Италији.

У току рата, и после њега, погинуло је пет њених епископа и трећина свештенства.

Да ли је Српска православна црква еванђељска начела заступала како треба и довољно оштро, или је требало да то чини оштрије, није моје да о томе доносим оцену. Остављам то на просуђивање свима добронамерним људима. У крајњој линији, остављам то свевидећем и свезнајућем Богу и Његовом Суду праведном, пред који ћу и ја, као и сви други, изаћи.

Слобода опредјељења

Помене, парастосе, за своје чланове Црква држи молећи се богу за покој њихових душа. Она то чини по дужности не као припадницима овог или оног народа, или због њихове политичке или какве друге припадности, него као својим верницима, не натурајући своје обреде и молитве ни члановима других вера, ни људима без вере, поштујући слободу опредељења и живих и мртвих.

Несретно би било кад чланови породице не би видели и саосећали несрећу кога било свога члана, и отац све своје деце, кад страдају и траже његову помоћ, а да не учини све што може да им помогне.

Aли би права несрећа била, и за њега и за њих, кад би у општем злу он рекао да постоји само страдање његове деце, а страдања невиних на другој страни не постоје. Или још горе, кад би рекао да се и њихова страдања, постојала или не постојала, њега не тичу.

Не једанпут сам говорио и себи и другима: Као људи вере, да ли у страхотама овог безумног рата сагледавамо колико се гине и на једној и на другој страни, колике несреће сналазе недужне људе, жене и децу, и новорођенчад и православних, и католика и муслимана? Не једанпут сам рекао и ово: Да смо искрено слушали Бога и Његове заповести, не би ни дошло до ових страхота у које уђосмо. Сада је узалудно да бацамо кривицу једни на друге. На несрећу, злочинаца и злочина има на све стране и само Божја правда и Његова вага моћи ће да измере колико је на којој страни више, а на којој мање. Тражити за себе и свој народ право да се од злочина и злочинаца брани на исти начин, нечовештвом и злочином, недостојно је нас као људи. Недостојно је и наших вера. Дужност је и нас и наших вера да осудимо злочине са које било стране и оградимо се од злочинаца и нељуди ма коме народу припадали и ма којој вери говорили да припадају.

Тако сам мислио и говорио, тако мислим и говорим. Да ли то чиним из позе, из жеље да себе и свој народ и своју веру прикажем бољим него што јесмо и то препуштам сада оцени људи добре воље, а свагда оцени праведног Бога.                          

     ( Наставиће се )

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.