MOLITVE I MOLBE - Crkva uvijek poštuje slobodu ličnosti

Sveti Jovan Zlatousti poučava nas da Hristos nije dao svojim vjernicima mač i koplje da u njegovo stado utjeruju ljude. Dao im je sredstvo, propovijed istine onima koji hoće da je prime. Tu slobodu ličnosti Crkva Hristova uvijek poštuje

Na nesreću, zločinaca i zločina ima na sve strane i samo Božja pravda i Njegova vaga moći će da izmjere koliko je na kojoj strani više, a na kojoj manje

**********************************

Crkva nije politička organizacija. Ona nema oružje ni moć da nekoga prisili, nego propoveda i predlaže reč istine, ukazuje na ono što je greh, šteta pojedinačna i opšta, nesreća i ovog i onog neprolaznog sveta. Poziva na post, pokajanje i molitvu Bogu da nam On, koji je Bog mira i Mir naš, daruje mir svoj. A mi kao saradnici Božji da činimo sve što možemo u ostvarenju mira i kao mirotvorci da se nazovemo i budemo zaista sinovi i kćeri Njegovi.

Mi verujemo da je naše molitve i vapaje čuo svevideći i svemilostivi Bog, ali ih nisu čuli, niti su im doprli do uma i srca, ljudi koji odlučuju da li će se nastali sporovi rešavati mirno i pravedno, na temelju božanskog i ljudskog prava, u čuvanju ljudskih života, u interesu opšteg dobra, ili će se rešavati oružjem i ratom, na opštu nesreću i propast.

Što je ateistička jednopartijska vlast, u ime "pravog interesa naroda", i ostvarenja "raja na zemlji", upotrebljavala mržnju i nasilje, nije čudo. No kako posle višestranačkih izbora i opšteproglašenih načela demokratije, pravde i humanosti da dođe do tolike erupcije nasilja, mržnje i okrutnosti?

Osuda nasilja i zločina

Smatram da se ovo može objasniti jedino time da su ova uzvišena načela prihvaćena samo naizgled, formalno, a u stvari se ostalo na uhodanom metodu nasilja, merenja jednom merom sebi, a drugom merom drugima, sa ubeđenjem da se zlom može doneti više koristi sebi i svome narodu, nego dobrim, iako nas Sveti apostol Pavle opominje: "Zar ćemo činiti zlo da dođe dobro". I tako nam onda biva: oni silni zakuvaju, a plaćaju oni mali, nemoćni i nedužni.

Srpska pravoslavna crkva osuđuje uvek nasilje i zločine, kako komunističke tako i svake druge stranke i partije, kao i zločine svakog pojedinca, bez obzira pod kakvom kapom, uniformom i značkom to činio, kome narodu i kojoj veri on govorio da pripada.

Crkvi je stran materijalističko-ateistički stav bilo komunističke, socijalističke, demokratske, radikalne ili koje bilo stranke koja bi ga zastupala, isto takav stav pojedinaca, bez obzira da li su republikanskog ili rojalističkog ubeđenja.

Ali njen stav nije i ne može biti da svoje učenje širi nasiljem, ognjem i mačem. Sveti Jovan Zlatousti poučava nas da Hristos nije dao svojim vernicima mač i koplje da u njegovo stado uteruju ljude. Dao im je sredstvo, propoved istine onima koji hoće da je prime. Tu slobodu ličnosti Crkva Hristova uvek poštuje. Svakako da sloboda znači i odgovornost a da li će je oni upotrebiti na dobro i spasenje svoje i svojih bližnjih, ili na svoje i njihovo zlo, zavisi od njih.

Za vreme Drugog svetskog rata, Srpska pravoslavna crkva doživela je teška stradanja. Patrijarh i jedan episkop (Nikola) bili su sve vreme po zatvorima, a zatim u nacističkom logoru u Dahau. A drugi episkop bio je u logoru u Italiji.

U toku rata, i posle njega, poginulo je pet njenih episkopa i trećina sveštenstva.

Da li je Srpska pravoslavna crkva evanđeljska načela zastupala kako treba i dovoljno oštro, ili je trebalo da to čini oštrije, nije moje da o tome donosim ocenu. Ostavljam to na prosuđivanje svima dobronamernim ljudima. U krajnjoj liniji, ostavljam to svevidećem i sveznajućem Bogu i Njegovom Sudu pravednom, pred koji ću i ja, kao i svi drugi, izaći.

Sloboda opredjeljenja

Pomene, parastose, za svoje članove Crkva drži moleći se bogu za pokoj njihovih duša. Ona to čini po dužnosti ne kao pripadnicima ovog ili onog naroda, ili zbog njihove političke ili kakve druge pripadnosti, nego kao svojim vernicima, ne naturajući svoje obrede i molitve ni članovima drugih vera, ni ljudima bez vere, poštujući slobodu opredeljenja i živih i mrtvih.

Nesretno bi bilo kad članovi porodice ne bi videli i saosećali nesreću koga bilo svoga člana, i otac sve svoje dece, kad stradaju i traže njegovu pomoć, a da ne učini sve što može da im pomogne.

Ali bi prava nesreća bila, i za njega i za njih, kad bi u opštem zlu on rekao da postoji samo stradanje njegove dece, a stradanja nevinih na drugoj strani ne postoje. Ili još gore, kad bi rekao da se i njihova stradanja, postojala ili ne postojala, njega ne tiču.

Ne jedanput sam govorio i sebi i drugima: Kao ljudi vere, da li u strahotama ovog bezumnog rata sagledavamo koliko se gine i na jednoj i na drugoj strani, kolike nesreće snalaze nedužne ljude, žene i decu, i novorođenčad i pravoslavnih, i katolika i muslimana? Ne jedanput sam rekao i ovo: Da smo iskreno slušali Boga i Njegove zapovesti, ne bi ni došlo do ovih strahota u koje uđosmo. Sada je uzaludno da bacamo krivicu jedni na druge. Na nesreću, zločinaca i zločina ima na sve strane i samo Božja pravda i Njegova vaga moći će da izmere koliko je na kojoj strani više, a na kojoj manje. Tražiti za sebe i svoj narod pravo da se od zločina i zločinaca brani na isti način, nečoveštvom i zločinom, nedostojno je nas kao ljudi. Nedostojno je i naših vera. Dužnost je i nas i naših vera da osudimo zločine sa koje bilo strane i ogradimo se od zločinaca i neljudi ma kome narodu pripadali i ma kojoj veri govorili da pripadaju.

Tako sam mislio i govorio, tako mislim i govorim. Da li to činim iz poze, iz želje da sebe i svoj narod i svoju veru prikažem boljim nego što jesmo i to prepuštam sada oceni ljudi dobre volje, a svagda oceni pravednog Boga.                          

     ( Nastaviće se )

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.