Мафијаши немају етничких разлика

Миша Глени
Додај glassrpske.com као Гугле извор
Фото: Мафијаши немају етничких разлика

МЕКМAФИЈA, КРИМИНAЛ БЕЗ ГРAНИЦA (Пад комунизма) (3)

У бившој Југославији, на пример, радило се с оружјем и цигаретама. У Бугарској су то били аутомобили. У Украјини кријумчарени су радна снага и жене. Наркотике су сви шверцовали!

Сваког мјесеца хиљаде аутомобила украдено је с улица земаља сјеверне Европе и илегално пребацивано у источну Европу и на Балкан. У хаотичном распаду комунизма, све је пуштено с ланца


...Тог ведрог, сунчаног пролећног дана 1991. године зауставио сам се испред хотела "Еспланаде" у Гајевој улици у центру Загреба. Четири сата вожње од Беча нисам ни осетио у свом црном аудију кватро. Несумњиво најелегантније возило које сам икада возио - за класу изнад стандардних аутомобила које BBC рентира за своје новинаре, али овог пута сам инсистирао на погону на сва четири точка после неколико застрашујућих пробијања кроз мећаве и олује дуж непредвидивих асфалтних друмова Источне Европе у време револуције 1989. године. Чим сам изашао из аута, један нови, помало нервозни портир затражио ми је кључеве да би возило одвезао на хотелски паркинг. Била је то уобичајена процедура за Еспланаде и пружио сам му кључеве.

Разни људи дефиловали су кроз фоаје хотела Еспланаде - посредници као Сајрус Венс и лорд Дејвид Овен, затим министри из региона, ЕУ и СAД. Обедовали су у истом ресторану где и све бројнији плаћеници који су осетили да је на помолу уносан рат. Или млади Хрвати из канадске и америчке дијаспоре, спремни да ризикују живот за отаyбину коју до тада никад нису видели.

Ватрено крштење новинара

Ујутро, отишао сам до паркинга по ауди. Није га било. У том тренутку још нисам знао да се мој ауто отиснуо на тајанствено путовање које ће се окончати неколико недеља касније на пијаци половних аутомобила у западној Херцеговини, у граду Мостару, 300 км од Загреба. Ја сам до тада већ наплатио осигурање (срећом, аустријске осигуравајуће компаније још нису биле укинуле полисе за територију Југославије, као што су учиниле за Пољску, Румунију, Чешку, Бугарску и Aлбанију), али свој драги ауди више нисам видео. Верујем да је он тада већ увелико био у поседу неке од нових паравојски у БиХ.

Тако сам и ја био жртва најновије активности са највећом стопом раста у Европи - крађе аутомобила. Сваког месеца хиљаде аутомобила крадено је с улица земаља северне Европе и илегално пребацивано у источну Европу и на Балкан. У тада запуштеној албанској луци Дуреш, 1992. године, посматрао сам како с једног великог теретног брода истоварају аутомобили.

На оронули камени кеј, поред зарђалих стубића за везивање, извожене су десетине кола разних марки - BMW, пежои, хонде и убедљиво највише мерцедеса, углавном серије 200, омиљене међу таксистима у Немачкој, Бенелуксу и Скандинавији. Цариници су се једва трзали из дремежа, док су некакви одрпани прљави људи узбуђено преузимали возила која су још носила оригиналне таблице, на ретровизорима још су висиле миришљаве јелкице, породичне фотографије још су биле заденуте поред огледала, уз нечије полупразне пакле цигарета још увек на седиштима.

У комунистичкој Aлбанији аутомобиле није могао поседовати обичан народ, већ су се они користили само за државне потребе - путеви су прављени за пролазак неколико камиона дневно и нико осим групице државних шофера није умео да вози. У хаотичном распаду комунизма, све је пуштено с ланца. Свако ко је могао да се докопа (украдених) кола одмах би с медитеранским гуштом нагазио по главним путевима, иако никад раније није сео за волан! Пакао.

Земља се претворила у огроман смртоносни луна-парк, а свако возило било је потенцијална мета крадљиваца (пошто су сва ионако већ крадена, тешко је заузети исправно мишљење поводом питања власништва). Кола која нису остајала у Aлбанији продавана су у Македонији, Бугарској, Русији, азијским земљама бившег СССР-а, на Блиском истоку и другде.

Ничу рекеташка удружења

У то време, нисам схватио значај крађе мог аутомобила. Нисам уочио криминални ледени брег који се убрзано формирао испод усковитлане површине револуције, слободарства, национализма и насиља који су обузели исток Европе. Многи су измиривали старе рачуне. Други су се упињали да сачувају своје привилегије из старог система. И све то у друштву у ком је реч "комунизам" наједном постала равна псовки.

Рекеташка удружења попут SIC-а и VIS-а била су дубоко умешана у шверц аутомобила. Интернационални карактер самог посла омогућавао је да нови бугарски кланови успоставе везе са сличним групама на Балкану, и широм источне Европе. Свака држава стекла је високу репутацију у трговини одређеном врстом робе. У бившој Југославији, на пример, радило се с оружјем и цигаретама. У Бугарској су то били аутомобили. У Украјини кријумчарени су радна снага и жене. Наркотике су сви шверцовали.

Мађарска и Чехословачка имале су посебно место у новој криминалној мрежи, захваљујући близини и разрађеним комерцијалним везама са суседима, Немачком и Aустријом. Међутим, као бивше социјалистичке земље, и даље су имале безвизни режим за остатак источне Европе. Казахстанци, Грузијци, Бугари, Молдавци, Југословени и Летонци могли су ту без проблема привремено да се настане. Наравно, и Руси.

Санкције

Запад је урадио нешто заиста глупо. Савет безбедности УН у Њујорку изгласао је 30. маја 1992. године Резолуцију 754 којом се уводе економске санкције Србији и Црној Гори. Балкан - разорен ратом, осиромашен и трауматизован - ускоро ће се трансформисати у шверцерско-криминалну машинерију, с мало или без преседана те врсте у историји. Док је свет кршио руке и јежио се због страховитих излива национализма југословенских народа и њихових вођа, балкански мафијаши почели су да одбацују етничке разлике и да се упуштају у до тада невиђену криминалну сарадњу.

                             ( Наставиће се )

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.