Лужички Срби у западној Европи

СТAРИ СРПСКИ ВЕК - СРБИ И РИМСКО ЦAРСТВО (14)

Лужички Срби су се са својом културом појавили у Бранденбургу, а на истоку су чак доспели до Брест-Литовска и Лавова. На западу је заузета територија све до Елбе; на југу им припадају северне покрајине Чешке и Моравске. Моравска је послужила као одскочна даска за ширење по целој средњој Европи

За време читавог млађег каменог доба, Европа је примала културне вредности с југа и југоистока континента (подручје Балкана и данашње Србије), да би, на почетку бронзаног доба, од њих изградила основе за даљи, самостални развој. Из тих основа изникла је лужичка култура, која је имала већ толику унутрашњу снагу да је брзо дошла до прве фазе снажне експанзије. У XII веку пре н. е, била је већ сасвим формирана и почела је, из своје колевке у Србији, да се шири у свим правцима. Први талас овог ширења био је веома нагао и одиграо се у кратком времену. Лужички Срби су се са својом културом појавили у Бранденбургу, а на истоку су чак доспели до Брест-Литовска и Лавова. На западу је заузета територија све до Елбе; на југу им припадају северне покрајине Чешке и Моравске. Моравска је послужила као одскочна даска за ширење по целој средњој Европи. Овим територијалним освајањем, завршила се прва фаза лужичке експанзије.

Ово, прво ширење, праћено је знацима на основу којих можемо закључити да је развој културе изазвало само ширење Лужичких Срба; њихова култура се појављује на новим територијама као апсолутно чиста и у својој пуној садржини; њоме се манифестује и у својој несумњивој прадомовини – Србији, односно, српском Подунављу. Лужички народ, зван и "народ поља са урнама", био је толико ратнички, колико и земљораднички. То се види из сталне настањености на плодним територијама средње Европе и из карактера материјалне културе, у којој доминирају српови. Недостатак испитаних насеља, још нам онемогућава да пратимо начин живота; колибе су грађене на уобичајен, подунавски начин: биле су правоугаоне основе а, осим главне просторије, имале су и, за данашњу српску градњу, толико типичан трем. Биле су окупљене у насељима (паланкама и градинама), која су утврђивана палисадима и бедемима. Пред крај бронзаног доба, дошло је до необичног повећања становништва средње Европе; тада су настањени и до тада потпуно пусти предели. Последица пренасељености била је нова сеоба Срба, на крају бронзаног периода.

Победоносно напредовање лужичкосрпског народа, сигурно није прошло без борби и ратова. И, зато помало чуди што познајемо тако мало оружја из старијег периода њихове културе. Од налаза преовлађују српе, копља су ретка, а мачеви са језичком се јављају тек касније. Најзад, постепеним развојем, добија се облик шупље секире – секире, у комбинацији са чекићем, потичу од Синга из Подунавља. Уобичајено оружје био је лук; стреле су имале троброде, бронзане врхове. Од оруђа, употребљавани су нож и бритве са две оштрице. Бритве са једном оштрицом, пореклом су са севера.

Селидбе у Фалачку и Франконију

Око X века пре н. е, дошло је до новог огромног покрета са лужичке територије. То је била тако велика сеоба да је из основа изменила дотадашње културне и народносне односе у целој средњој и западној Европи. Притисак је углавном био управљен на југ; а у њему је узео учешћа лужичкосрпски народ из средње Немачке, али, пре свега, кновиски из средње и северозападне Чешке. Узрок сеобе је, очигледно опет, била пренасељеност територије при крају бронзаног доба. Лужичке струје биле су управљене на северозапад, у северну област, на југ, у горњу Фалачку и Франконију, док је кновиска експанзија ишла преко јужне Чешке, у Баварску и Салцкамерсгут.

По Велтману, на читавој територији данашње Немачке и Шведске некада су живела и српска племена. О томе сведоче и записи на две карте, из XIII века, где се спомињу имена Вукашина (Volcasinum) и Ђурађа (Gurorgium). О српском боравку у Енглеској сведоче многи топоними: Серба, Љиг, Медвај, Братана, Дуговица, Србодун или Сарбодун (Sarbioduni). Обала, преко пута британских острва, називала се у преисторији "вендска", а на картама Aрморика (Armoricium).  

Стара насеља са остацима сарматске и словенске културе

Да су Лужички Срби један од најстаријих народа у источној Немачкој, има веома много доказа. У старим насељима су нађени остаци сарматске и словенске културе (оружје, посуђе, разноврстан накит); ови артефакти се могу мерити са сличним, изузетно старим налазима, у околним областима, што је још један доказ раног насељавања. Сви ови предмети смештени су у обласним музејима у Будишину, Котбусу (Хоћебусу, Косову) и Берлину, уз напомену да их је доста уништено за време нацистичке владавине у Немачкој (нацисти су Лужичким Србима укинули сва грађанска права) и, током II светског рата. Неспорна су српска имена места, река, језера и планина. На пример: Лаба, Берлин (Брлин), Липск (Лајпциг, Липице), Дрезден (Дрежђани), већ спомињано Сербиште, Србица, Каменица, Дубрава, итд. По казивању Лужичких Срба, Берлин је првобитно био мало српско рибарско село, па је, по паду српске кнежевине, допало власти немачких грофова. Они и данас Берлин зову Брлин, јер долази од речи "брто", "берто", што означава преграде од коља у води, где се хватају рибе у замку. По неким немачким изворима, Берлин се није развио од српског рибарског села, већ од великог имања са дворцем, који је припадао неком од угледних српских велеможа.

Називи

У западној Европи, на стотине ортонима, хидронима, топонима и данас сведочи о распрострањености и величини Лужичких Срба, у старом и раном средњем веку. Поменимо најкарактеристичније називе: Врља, Лошница, Требиње, Словац, Вишеград, Кореница, Баре, Коло, Чедно, Перун, Златица, Травна, Златан, Вид, Бистрик, Грана, Струга, Рудник, Белопоље, Кособрдо, Жаровица, Бресје, Коштин, Ломача, Сјеница, Новобрдо, Растока, Рашан, Локвањ...

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.