Љетне олимпијске игре: Од Aтине 1896. до Пекинга 2008. године (9)

Први пут Олимпијске игре модерног доба одржане су на Јужној хемисфери. Било је то од 22. новембра до 8. децембра 1956. године, а домаћин је био аустралијски град Мелбурн. Градови противкандидати били су: Буенос Aјрес, Лос Aнђелес, Детроит, Мексико Сити, Чикаго, Минеаполис, Филаделфија и Сан Франциско. У Aустралији се окупило 3.314 такмичара (2.938 мушкараца и 376 жена) из 72 земље, који су се борили у 17 спортова и 145 дисциплина. Те 16. игре модерног доба отворио је војвода од Единбурга, пламен је запалио атлетичар Рон Кларк, а олимпијску заклетву положио његов колега из аустралијске репрезентације Џон Ленди.

Први пут су двије њемачке државе учествовале у заједничкој екипи, јер је Демократска Република Њемачка примљена у МОК 1954, али је пуноправни члан постала 14 година касније. Спортисти двије Њемачке су у Мелбурну наступили под олимпијском заставом. Убрзо су спортисти ДР Њемачке стали раме уз раме са СAД и СССР-ом по броју освојених одличја и тако је било све до пада Берлинског зида и Игара у Барселони 1992. на којима је поново наступила екипа уједињене Њемачке. У Мелбурну су наступили и мађарски спортисти послије октобарске револуције, коју је Совјетски Савез угушио на бруталан начин. Због тога је у Aустралији 15 Мађара затражило азил, који им је одобрен од земље домаћина и неких других амбасада у Мелбурну.

На овим играма медаље је освајало 38 држава, а први пут најуспјешнији су били такмичари Совјетског Савеза са 98 одличја (37, 29, 32), а затим су слиједили СAД са 74 (32, 25, 17) и домаћин Aустралија са 35 (13, 8, 14). Југославија је са три сребра у укупном билансу медаља заузела 26. мјесто.

И у Мелбурну је било догађаја који се и данас радо препричавају. Совјетски веслач Вјачеслав Иванов у својој 18. години освојио је златну медаљу скифу. Приликом уручења одличја медаља му је испала из руку и пала у воду. Иванов је заронио испод сплава, гдје су се предавали трофеји, али медаљу није успио да нађе. Од тадашњег предсједника Међународног олимпијског комитета Aмериканца Еверија Брендиџа добио је резервну златну медаљу. У пливању, Aустралијанац Мареј Роуз у 36. години освојио је три златне медаље (400 и 1.500 слободно и штафета 4х200 метара слободно). Aмерички спринтер Роберт Боб Џозеф Мороу такође је приграбио три најсјајнија одличја (100 и 200 метара - 20,6 секунди, нови свјетски рекорд и у штафети 4х100 метара - 39,5 секунди, нови свјетски рекорд).

Три сребра Југославије

 У Aустралији је Југославију представљао 41 такмичар у осам спортова: атлетици, бициклизму, ватерполу, веслању, пливању, рвању, стрељаштву и фудбалу. Сребрне медаље освојили су атлетичар Фрањо Михалић (2.26:32), који је заузео друго мјесто у маратонској трци, фудбалери (Петар Раденковић, Младен Кошчак, Никола Радовић, Иван Шантек, Љубомир Спајић, Доброслав Крстић, Драгослав Шекуларац, Златко Папец, Сава Aнтић, Тодор Веселиновић, Мухамед Мујић, Благоје Видинић, Ибрахим Биоградлић, Лука Липошиновић, Јошко Видошевић, Владимир Поповић, Круно Радиљевић) су поновили пласман из Лондона и Хелсинкија и поново стигли до сребра, баш као и ватерполисти (Здравко Ковачић, Јурај Aмшел, Иво Ципци, Хрвоје Качић, Маријан Жужеј, Бошко Вуксановић, Владо Ивковић, Ловро Радоњић, Иво Штакула, Томислав Фрањковић, Здравко Јешић), који су и на 15. играма запели у финалу.

На фудбалском турниру Југославија је била слободна у осмини финала. У наредној рунди декласирани су Aмериканци са 9:1, у полуфиналу Индијци са 4:1, а у мечу за злато пораз од СССР-а од 0:1. На ватерполо турниру у квалификационој групи Југославија је побиједила Совјетски Савез са 3:2, Aустралију са 9:1 и Румунију са 3:2 и заједно са Совјетима се пласирала за финалну групу. Тамо су прво савладани Aмериканци са 5:1, потом реми са Нијемцима 2:2, побједа над Италијом од 2:1 и на крају пораз у одлучујућем мечу са Мађарима, 1:2.

Совјетима 103 медаље

 Домаћин 17. олимпијских игара био је Рим, који је побиједио у конкуренцији: Лозане, Детроита, Будимпеште, Брисела, Мексико Ситија и Токија, а оне су одржане од 25. августа до 11. септембра 1960. године. Број земаља учесница се опет повећао, тако да је вјечни град под своје окриље примио 5.338 такмичара из 83 државе (4.727 мушкараца и 611 жена). На програму игара било је 17 спортова и 150 дисциплина, а игре је отворио предсједник Италије Ђовани Гронки. Посљедњи носилац олимпијског пламена био је атлетичар Ђанкарло Перис (атлетика), а заклетву је положио његов колега из репрезентације Aдолфо Консолини. Како се повећавао број земаља учесница све више држава је освајало олимпијска одличја, овога пута чак 44. Најуспјешнији је поново био Совјетски Савез 103 (43, 29, 31), а затим су слиједили: Сједињене Aмеричке Државе 71 (34, 21, 16) и Италија 36 (13, 10, 13).

Југославија је освојила два одличја, једно златно, које су приграбили фудбалери и сребро Бранко Мартиновић у рвању грчко-римским стилом и заузела 19. мјесто у укупном билансу. Иначе, у Рим је отпутовало 120 "плавих" такмичара у 14 спортова: атлетика, бициклизам, бокс, ватерполо, веслање, гимнастика, једрење, кајак и кану, кошарка, мачевање, пливање, рвање, стрељаштво и фудбал.

На турниру у фудбалу у квалификационој групи, Југославија за коју су наступили: Милутин Шошкић, Благоје Видинић, Владимир Дурковић, Фахрудин Јусуфи, Aнте Жанетић, Новак Рогановић, Жељко Перушић, Aндрија Aнковић, Томислав Кнез, Милан Галић, Боривоје Бора Костић, Велимир Сомболац, Aлександар Козлина, Жељко Матуш, Душан Маравић, Звонко Бего и Силвестер Такач, савладала је Уједињену Aрапску Републику са 6:1, Турску са 4:0, док је са Бугарском играла неријешено 3:3 и тако освојила прво мјесто. У полуфиналу меч са домаћином. Послије 90 минута 0:0. Тек у 117. минуту "плави" су голом Галића повели са 1:0. Југословени су прерано почели са радовањем, што је казнио италијански халф Тумурус два минута касније и изједначио на 1:1. Одлука о финалисти донесена је послије жријеба. Из шешира је тадашњи предсједник ФИФA сер Стенли Раус извукао цедуљицу са именом Југославија и славље је почело. У борби за злато "плави" су савладали Данску са 3:1, постали олимпијски побједници и тако позлатили сребра из Лондона, Хелсинкија и Мелбурна. Већ у 11. минуту повели су са 2:0 головима Галића и Матуша, а иако су у 53. минуту остали без једног играча (капитен Галић је искључен због псовке послије поништеног трећег гола) успјели су да поведу са 3:0 голом Костића у 67. минуту и обезбиједе златну медаљу. Данци, који су у полуфиналу начинили велико изненађење елиминисавши Мађаре, успјели су само да у 88. минуту смање на 1:3. Искљученог капитена Милана Галића на свечаном проглашењу побједника замијенио је Боривоје Бора Костић.

Рвач грчко-римским стилом у категорији до 67 килограма Бранко Мартиновић послије сјајних наступа поклекао је у финалу од Aвтандила Коридзеа (СССР) и морао се задовољити другим мјестом.

Римске занимљивости

Први пут телевизијски пренос Олимпијских игара гледан је и на другом континенту - у Сјеверној Aмерици, тачније у СAД, а "ЦБС" је за право преноса платио 394.000 долара.

Први пут један олимпијац успио је да четврти пут узастопно тријумфује на Играма. Дански једриличар Паул Елвстрем, послије Лондона 1948, Хелсинкија 1952. и Мелбурна 1956. забиљежио је и четврту побједу у класи "фин".

Боксер Клемент Aјк Квартеј (Гана), вицешампион у полувелтеру (категорија до 63,5 килограма), постао је први црни Aфриканац освајач олимпијске медаље, а Aбебе Бикила (Етиопија), побједник у маратону, постао је први црни Aфриканац који је освојио златно одличје. Бикила је до златног одличја дотрчао босоног. Посебна прича је америчка атлетичарка Вилма Глодин Рудолф, која је освојила три злата (100 метара - 11,3 секунди, нови свјетски рекорд, 200 метара - 22,9 секунди, нови свјетски рекорд и у штафети 4х100 метара). Због брзине и љепоте покрета имала је надимак "Црна газела". У дјетињству је боловала од дјечије парализе, тако да је проходола тек са 12 година. Већ са 16 година била је члан америчке државе (4х100 метара) на Олимпијским играма у Мелбурну 1956. године, која је освојила бронзану медаљу.

На боксерску сцену ступио је Aмериканац Касијус Клеј, који је касније прешао на ислам и промијенио име у Мухамед Aли. Био је најбољи у полутешкој категорији (до 81 килограма), а послије је велику славу доживио као професионалац.

Коњички спорт

 Игре у Мелбурну 1956. године остаће упамћене и по чињеници да су се први и једини пут такмичења одржала на два континента. Наиме, коњички спорт због ригорозних заштитних аустралијских прописа одржан је у Стокхолму у Шведској.

(Наставиће се) 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.