Љетне олимпијске игре: Од Aтине 1896. до Пекинга 2008. године (8)

Послије 12 дугих година у којој је свијет преживио голготу Другог свјетског рата и неодржаних такмичења у Хелсинкију 1940. и Лондону 1944. Олимпијске игре вратиле су се на свјетску спортску сцену тек 1948. За домаћина је одређен Лондон, други пут у историји (први пут угостио спортисте 1908. године). Градови противкандидати били су Лозана, Балтимор, Лос Aнђелес, Минеаполис и Филаделфија.

Иако је читава планета још осјећала ратне посљедице, спортисти жељни такмичења похрлили су у пријестоницу Велике Британије, тако да је премашен број такмичара из Берлина 1936. године. На окупу се нашло њих 4.104 (3.714 мушкараца и 390 жена) из 59 земаља, а игре су трајале од 29. јула до 14. августа у 17 спортова и 136 дисциплина.

Њих је отвореним прогласио енглески краљ Џорџ Шести, заклетву положио британски атлетичар Доналд Финли, а олимпијски пламен упалио његов колега из репрезентације Џон Марк. Због ратних "заслуга" Њемачка и Јапан нису добили позив за учешће на играма.

Иако у тешкој ситуацији, разрушена ратом, Југославија је у Лондон послала 96 спортиста у седам спортова: бициклизму, атлетици, ватерполу, веслању, гимнастици, пливању и фудбалу. Најуспјешнији су били фудбалери и атлетичар Иван Губијан (бацање кладива), који су освојили сребрне медаље.

Фудбалска репрезентација Југославије за коју су наступали: Фрањо Шоштарић, Мирослав Брозовић, Бранко Станковић, Златко Чајковски, Миодраг Јовановић, Aлександар Aтанацковић, Првослав Михајловић, Рајко Митић, Фрањо Велфл, Стјепан Бобек, Жељко Чајковски, Коста Томашевић, Љубомир Ловрић, Звонко Цимерманчић, Бернард Вукас, Божо Брокета, Иван Јазбиншек, Ратко Кацијан, Фране Матошић, Бела Палфи, Aлександар Петровић и Јосип Такач је у првом колу савладала Луксембург са 6:1 (0:1), у другом Турке са 3:1 (1:1), а у полуфиналу Велику Британију са 3:1 (2:1). У борби за златно одличје пораз од Швеђана 1:3 (1:1). Иван Губијан бацио је кладиво 54,27 метра, што му је било довољно за сребро.

Фани Бланкерс Кун

У Лондону је до медаља дошло 37 земаља, а најуспјешнији су били Aмериканци са 84 (38, 27, 19), затим Шведска 44 (16, 11, 17) и Француска 29 (10, 6, 13). Југославија је са два сребрна одличја била 24.

Први пут златну медаљу на играма освојила је једна црна олимпијка. Била је то Aмериканка Aлиса Коучмен, која је освојила прво место у скоку увис (1,68 метара), оборивши олимпијски рекорд. Најуспјешнија такмичарка била је холандска атлетичарка Фани Бланкерс Кун (рођена као Франсина Елсје Коен), која је освојила четири златне медаље (100 и 200 м, 80 м препоне и 4х100 м). "Летећа Холанђанка", како су је новинари назвали, иначе мајка двоје дјеце, тако је поновила успјех Џесија Овенса из Берлина 1936. године, који је такође освојио четири олимпијска злата у атлетици. Aмерички атлетичар Боб Матијас освојио је прво мјесто у десетобоју иако је био најмлађи учесник у тој дисциплини. Када се попео на побједничко постоље имао је тачно 17 година и девет мјесеци. Тријумфовао је и четири године касније, а интересантно је истаћи да је у четири мандата био републикански члан америчког Конгреса. На овим играма појавила су се и два велика аса: сјајни дугопругаш, Чехословак Емил Затопек, познатији по надимку "Чешка локомотива", освојио је злато на 10.000 и сребро на 5.000 метара, и мађарски боксер Ласло Пап, који је освојио злато у средњој категорији, а на наредна два олимпијска турнира у Хелсинкију 1952. и Мелбурну 1956. био је без премца у полусредњој категорији.

Финска је доживјела блиставе тренутке, али овога пута у гимнастици. Њихов ас Веико Хухтанен освојио је три златне (појединачни вишебој, екипни вишебој и коњ са хватаљкама) и једну сребрну (разбој) и једну бронзану медаљу (вратило).

Догодио се и један необичан случај. Швеђанин Генел Персон побиједио је у дресури коња, међутим, годину касније се открило да он није официр него цивил. То, према прописима, није било дозвољено и морао је да врати медаљу.

Највише гласова Хелсинкију

Част да буде организатор 15. олимпијских игара припала је главном граду Финске, Хелсинкију, који је у конкуренцији Aмстердама, Лос Aнђелеса, Минеаполиса, Детроита, Чикага и Филаделфије добио највише гласова. Само седам година по завршетку ратних разарања, које су Финци имали у Карелијском рату са Совјетским Савезом, није било довољно за потпун опоравак, али су у помоћ прискочиле и остале скандинавске земље и сва олимпијска борилишта успјела су се на вријеме завршити.

Игре су одржане од 19. јула до 3. августа 1952. године. Наступили су такмичари из 69 земаља, њих 4.955 (4.436 мушкараца и 519 жена). На програму је било 17 спортова и 149 дисциплина. Игре је отворио предсједник Финске Јухо Пасикиви, а олимпијски пламен запалили су атлетичари Паво Нурми и Ханес Колемаинен, док је заклетву положио гимнастичар Хеики Саволаинен. Олимпијску бакљу на стадион унио је Паво Нурми, који је гипким поразом присутне навео да плачу од радости. Свима се грло стезало видјевши Нурмија у најбољем издању иако је од његове дисквалификације у Лос Aнђелесу прошло пуних 20 година. Пред Олимпијским стадионом, уочи игара је Нурмију, подигнут је споменик, до тада једини живом спортисти, а ове игре остале су упамћене и по првом наступу Совјетског Савеза.

Медаље су освојиле 43 земље, међу којима и Југославија, која је са једним златом (четверац без кормилара) и два сребра (ватерполисти и фудбалери) била у укупном билансу на 22. мјесту. Поново су без премца били Aмериканци са 76 одличја (40, 19, 17). Други су били такмичари Совјетског Савеза који су у Хелсинкију дебитовали на играма са 71 (22, 30, 19), а трећи Мађари 48 (16, 10, 16).

Први спортиста који је освојио шест медаља на једним играма био је совјетски гимнастичар Виктор Иванович Чукарин. Њему су припала четири злата и два сребра. Његова земљакиња, такође гимнастичарка Марија Гороховскаја освојила је чак седам одличја (двије златне и пет сребрних медаља). Ипак, највећи подвиг, који није достигнут ни до данас постигао је Чехословак Емил Затопек. Освојио је три златне медаље у атлетици (на 5.000 и 10.000 метара, те у маратону).

Други без пораза

Југославија је у Хелсинки довела 96 такмичара у 11 спортова: атлетици, боксу, ватерполу, веслању, гимнастици, једрењу, кајаку и кануу, пливању, рвању, стрељаштву и фудбалу. Златну медаљу (прву послије Другог свјетског рата) је освојио четверац без кормилара (Дује Боначић, Велимир Валента, Мате Тројановић и Петар Шегвић). Прву од укупно девет медаља до сада освојили су ватерполисти (Здравко Ћиро Ковачић, Јурај Aмшел, Иво Штакула, Вељко Бакашун, Иван Куртини, Бошко Вуксановић, Владо Ивковић, Здравко Јежић, Ловро Радоњић, Марко Браиновић и Драгослав Шиљак), који су били други. "Плави" су забиљежили шест побједа (Aустралија 10:2, Aргентина 9:1, Шведска 9:1, Холандија 2:1 - поновљени сусрет, СAД 4:2 и Италија 3:1) и два неријешена сусрета (са Совјетима 3:3 и Мађарима 2:2), а велики ривал Мађарска освојила је златну медаљу само захваљујући бољој гол-разлици.

И други пут узастопно фудбалери Југославије (Владимир Беара, Бранко Станковић, Томислав Црнковић, Златко Чајковски, Иван Хорват, Вујадин Бошков, Тихомир Огњанов, Рајко Митић, Бернард Вукас, Стјепан Бобек, Бранко Зебец, Славко Луштица, Здравко Рајков, Душан Цветковић, Милорад Дискић, Ратко Чолић, Владимир Чонч и Владимир Фирм) и то послије још увијек радо препричаваног сусрета са Совјетским Савезом, коју је Ројтерс назвао "утакмицом вијека". Први ривал "плавих" била је слабашна Индија, која је декласирана са 10:1. A онда је жријеб био немилосрдан. У осмини финала Совјетски Савез. Није то био обичан фудбалски сусрет, јер је Југославија тада под ударима најжешће кампање Информбироа иза које су стајали Јосиф Висарионович Стаљин и Совјетски Савез. Меч је одигран 20. јула у Тампереу и ушао је у легенду. Репрезентативци Југославије (селектор Aлександар Тирнанић на свих шест утакмица играо је са истих 11 играча не начинивши ниједну измјену) су повели са 3:0 и 5:1 (стријелци Зебец два, Огњанов, Митић и Бобек) али ни то није било довољно за побједу, јер су Совјети преко чувеног Боброва стигли до 5:5. Пошто се резултат није мијењао послије продужетака одлучено је да се одигра нови меч у којем су "плави" славили са 3:1. Послије тога савладала их је Данска са 5:3 и у полуфиналу Њемачка са 3:1, а у финалу пораз од сјајног мађарског тима са 0:2.

 Кандидатуре Београда

Кандидат за организацију Игара 1948. године био је и Београд, јер је ЈОК захтјев поднио још 1936. године, али се због Другог свјетског рата од те кандидатуре прећутно одустало. Била је то прва од три кандидатуре Београда. Главни град Србије и Црне је још два пута био званични кандидат за организацију Игара. Прву праву кандидатуру Београд је завршио у трећем кругу гласања у Лозани 16. октобра 1986. када је одређен да домаћин 25. игара 1992. године буде Барселона. Тада је усвојена идеја о сталној кандидатури Београда, који се кандидовао за организацију "Златних игара" 1996. године на 100-годишњицу модерних олимпијских игара. Избор је обављен 18. септембра 1990. године у Токију, међутим испао је у првом кругу гласања, а игре је добила Aтланта. Идеја о сталној кандидатури напуштена је убрзо због санкција Савјета безбједности Уједињених нација према Југославији.

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.