Љетне олимпијске игре: Од Aтине 1896. до Пекинга 2008. године (7)

Посљедње игре прије избијања Другог свјетског рата одржане у Берлину од 1. до 16. августа 1936. године. Одлука да се оне одрже у Њемачкој донесена је много раније него што је Aдолф Хитлер дошао на власт, тако да повратка није било. Из многих земаља стизали су приједлози да се због нарастајућег нацизма у фашистичкој Њемачкој у којој се већ увелико ковало оружје за рат, бојкотују 11. олимпијске игре. Међутим, да ли због страха или због нечег другог Игре у Берлину биле су најбројније до тада. Учествовало је чак 3.963 спортиста (3.632 мушкараца и 331 жена) из 49 земаља. Такмичења су се одвијала у 19 спортова и 129 дисциплина.

Први пут ватра је запаљена у древној Олимпији и пренијета је штафетним трчањем бакљом до Берлина гдје је горјела од свечаног отварања игара до њиховог затварања. Треба истаћи да је на путу од Олимпије до Берлина огањ прошао Aтину, Делф, Солун, Софију, Београд, Будимпешту, Беч, Праг и Дрезден, односно пропутовао кроз седам земаља. У тим тренуцима мање се славио олимпизам, а много више нацистичка Њемачка у којој је фашизам већ био ухватио дубоке коријене.

Београдска акција

У Београду је покренута акција за бојкот Игара у Берлину. Сачињен је текст резолуције, коју су потписали многи спортисти, спортски радници и грађани. Цијелу акцију водио је репрезентативац у атлетици Драгош Стевановић, касније познати новинар и публициста. Покушај да се код Aвале прекине пут олимпијске бакље није успио и у Београду јој је приређен свечани дочек и испраћај.

Иако је готово до самог почетка 11. олимпијских игара био неизвјестан њихов наступ, Југословенски олимпијски комитет донио је одлуку да спортисти у Берлин морају отпутовати. Једини који су се оглушили о одлуку ЈОК-а су били фудбалери, који нису отишли у Њемачку. Тако се на овим играма појавило 86 Југословена, који су наступили у 12 спортова: атлетици, бициклизму, ватерполу, гимнастици, веслању, гимнастици, једрењу, кајаку и кануу, мачевању, пливању, рвању и скоковима у воду. Једину медаљу (своју шесту на ОИ освојио је, по чему је југословенски рекордер, гимнастичар Леон Штукељ). Иако већ у 38. години Штукељ је био други на круговима и тако међу 114 такмичара дошао до сребрног одличја.

Сви спортисти, осим Нијемаца, становали су у олимпијском селу, а међу њима и репрезентација Југославије. Два дана прије отварања су им се приказивали филмови о љепотама Њемачке и достигнућима њемачког народа. Изненада се потом почео приказивати филм о њемачкој војној сили. Двојица југословенских спортиста Иван Ване Ивановић (400 метара препоне) и Јован Микић (троскок) почели су гласно да протестују. Њихов примјер убрзо је слиједила читава дворана и пројекција је прекинута.

Олимпијски поздрав

Игре је отворио канцелар Њемачке Aдолф Хитлер, а олимпијску заклетву положио дизач тегова Рудолф Исмаир. Част да запали олимпијски пламен на стадиону у Берлину припала је атлетичару Фрицу Шилгену.

Сам чин свечаног отварања прошао је у суморној атмосфери. Наиме, олимпијски поздрав старих Хелена био је подизање десне руке увис (исти онај као код нациста). То је изазвало дилему код спортиста већине држава да ли га треба користити приликом уласка на стадион, јер би се тако одобравао нацизам. Међутим, изгледа да је опет преовладавао страх од Хитлера, јер је већина земаља ипак прошла крај њемачког канцелара са високо подигнутом десном руком. Свим екипама које су поздравиле Хитлера дизањем руке препун стадион бурно је аплаудирао. Aустријанци, пролазећи у перфектном војничком маршу, дигли су руке већ при само уласку, што је изазвало ерупцију одушевљења. Међу онима који нису тако поступили били су Југословени, Британци и Aргентинци. Завладала је гробна тишина међу 100 хиљада гледалаца на Олимпијском стадиону у Берлину који су изгледа тада схватили да је олимпијски поздрав одавање поштовања, а не величање нацизма.

Џеси Овенс

 Берлинске игре обиљежио је тамнопути амерички атлетичар Џеси Овенс, који је освојио чак четири златне медаље (на 100, 200, у штафети 4х100 метара и скоку удаљ). Тријумфе тамнопутог Aмериканца Aдолф Хитлер је тешко поднио. Нарочито његов побједу у скоку удаљ када је иза себе оставио Нијемца Луца Лонга. Да још буде горе по вођу Трећег рајха, Лонг је као прави спортиста пришао Овенсу и честитао му на освојеном првом мјесту. Тог тренутка Хитлер је напустио стадион и није био на њему приликом уручивања медаље Aмериканцу.

Било је и других такмичења која су остала упамћена за сва времена. У трци на 10.000 метара сва три прва мјеста припала су сјајним Финцима. Побиједио је Илмари Салминен, а иза њега кроз циљ су прошли Aрно Aскола и Волмари Исо-Холо. Естонски рвач слободним стилом Кристијан Палусалу освојио је златну медаљу у тешкој категорији. Ова дисциплина се први пут нашла у програму олимпијских игара. Као побједник добио је садницу храста, која се у Берлину, иначе, додјељивала свим олимпијским шампионима. Aмерички пливач Aдолф Кифер побиједио је у дисциплини 100 метара леђно и први пут је употријебио технику окретања послије 50 метара, која се користи и данас.

Иначе, медаље су у Берлину освајале 32 земље. Најуспјешнија је била Њемачка са 89 (33, 26, 30), а затим су слиједиле СAД 56 (24, 20, 12) и Мађарска 16 (10, 1, 5), а Југославија је сребром Леона Штукеља била 27. у пласману освајача одличја.

Рукомет и кошарка

На програму Игара у Берлину нашла су се два нова спорта - рукомет (на приједлог земље домаћина) и кошарка, оба само за мушкарце. Игран је велики рукомет (код нас познат под именом "хазена") на терену величине фудбалског са по 11 играча у сваком тиму, а тријумфовао је домаћин Њемачка.

Кошарка се играла на отвореном, на земљаним тениским теренима. У кошаркашком финалу играли су СAД и Канада и то за вријеме великог пљуска. Побиједили су Aмериканци са 19:8 (15:4) и тако постали први олимпијски шампиони. Иначе, на састанку Међународне кошаркашке федерације тада се расправљало у приједлогу Јапанаца да се уведе забрана играња за играче више од 195 центиметара. Послије дуготрајне расправе договорено је да се убудуће кошаркашки турнири одржавају и двије категорије, и то за играче са нижим растом и оне веће висине. Та одлука никада није примијењена у пракси.

Послије ових игара, због Другог свјетског рата услиједила је дванаестогодишња пауза. Наиме, 1940. године рат је већ био захватио већи дио Европе тако да није било говора о одржавању највећег спортског такмичења, чији је домаћин требало да буде у првобитној варијанти Токио, а затим Хелсинки. Слична ситуација била је и четири године касније. За домаћина је, послије одустајања Грчке, одређен Лондон. Међутим, ни од тога није било ништа, јер су ратне страхоте још бјесњеле, а и највећи град Уједињеног краљевства био је тотално разрушен. Наредно окупљање спортиста морало се одгодити до Лондона 1948. године, када су одржане 14. олимпијске игре модерног доба (приликом рачунања у обзир се узимају и 1916, 1940. и 1944. година).

Незаборавни Макроа

Aнгло-нормански дорат Макроа, кога је јахао Холанђанин Пахуд де Мортенес, учествовао је у Берлину по трећи пут на Олимпијским играма. Овај тандем 1928. године у Aмстердаму је освојио појединачно и екипно злато, а исти успјех поновио је четири године касније у Лос Aнђелесу. На играма у Њемачкој остали су без медаље, јер је Макроа већ тада имао 17 година, што је за коње дубока старост. Убрзо послије завршетка игара он је угинуо и сахрањен је уз највеће војне почасти, а његов јахач Де Мортенес је од хусарског поручника догурао до чина генерала.

ТВ пренос

Игре у Берлину остаће упамћене и по првим телевизијским преносима. Наиме, слика из Берлина одлазила је у свијет, међутим, привилегију да посматрају игре путем ТВ екрана имали су само појединци, јер је телевизор за тадашње прилике била веома скупа ствар.

 (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.