Љетне олимпијске игре: Од Aтине 1896. до Пекинга 2008. године (4)

Тек на петим Олимпијским играма, одржаним у главном граду Шведске, Стокхолму, од 5. маја до 27. јула 1912. године, први пут су наступили такмичари из Србије. Истина, само њих двојица, али било је важно да се пробије лед. Били су то Душан Милошевић, који је био трећи у квалификационој групи на 100 метара са временом 11,6 секунди и маратонац Драгутин Томашевић, који је заузео 37. мјесто (2,47:00).

Њих је пријавио Српски олимпијски клуб, који је у вријеме игара на Конгресу Међународног олимпијског комитета у Стокхолму примљен у МОК као Српски олимпијски комитет. Његов оснивач и директор, пјешадијски капетан Светомир С. Ђукић, изабран је за члана МОК- а. Иначе, олимпизам на подручју данашње Србије и Црне Горе зачет је 10. фебруара (23. фебруара по новом календару) 1910. године оснивањем Српског олимпијског клуба, за шта су заслужни млади официри школовани у Француској, међу којима је главну улогу имао Светомир С. Ђукић. Била је то прва званична олимпијска организација код Јужних Словена, а за директора је именован управо Ђукић. Секретари су били потпоручник Милош Илић и студент Aлександар Боди, секретари дрогериста Милосав Јовановић и капетан Милорад Петровић, а за почасног предсједника био је изабран генерал у пензији Никодије Стевановић.

Програм рада

Финансијску помоћ Српском олимпијском клубу пружали су "Ново време" и Трамвајско друштво, а затим и Министарство народне привреде, управа Топчидерске економије и казненог завода, Министарство војно, Команда мјеста, Београдска општина, Команда Жандармерије, Прометна банка, Бродарско друштво, Војна академија, Српско народно позориште, Коло српских сестара, Народна одбрана и Двор. Краљ Петар је често посјећивао такмичења, а у Кошутњаку је одредио мјесто за вјежбање, док је принц Ђорђе био члан Српског олимпијског клуба.

Српски олимпијски клуб је 1911. године промијенио име у Средишну савезну управу или Централни олимпијски клуб, и како је касније признао и сам Светомир Ђукић, тек тада, годину дана по оснивању, сазнало се да постоји Међународни олимпијски комитет. Ни из програма рада Клуба, усвојеног у фебруару 1910. године, не може се закључити да су Олимпијске игре биле повод за оснивање Српског олимпијског клуба.

У програму се каже: "... да олакшава оснивање витешких друштава и спортских клубова, као и морално и материјално, дјелом и савјетом, помаже витешка друштва и клубове који постоје, да приређује земаљске и свјетске олимпијске утакмице и игре, да приређује путовања и пјешачења разних група по отаџбини и ван ње и да предузима мјере за буђење и подстрекавање витешког духа у народу".

У "подстрекавању" витешког духа и организовању утакмица, од пјешачких до велосипедских (СОК је организовао 9. јануара 1911. године лет Едварда Русијана, који је завршио погибијом словеначког пилота под зидинама Калемегдана), Српски олимпијски клуб, који није у прво вријеме био прихваћен од Соколског савеза, Стрељачког савеза, ни од Кола јахача, Друштва за народно здравље, па ни од већине листова, служио се неолимпијским средствима. Тако је награђивао побједнике, стимулисао оне који на такмичења доведу што већи број учесника. То је био прекршај основног олимпијског правила - аматеризма, али за то нико у ондашњој Србији није чуо.

 Квалификационе трке

 Српски олимпијски клуб, крајем 1911. године, почео је акцију за учешће српских спортиста на Олимпијским играма у Стокхолму 1912. и пријем у Међународни олимпијски комитет. Олимпијске квалификације одржане су у мају 1912. године у Кошутњаку, а побједници у тркама на 100 метара Душан Милошевић и најбољи у маратону на стази Кошутњак - Умка - Кошутњак Драгутин Томашевић одређени су да бране боје Србије на петим Олимпијским играма модерног доба. Уз помоћ Владе од 4.000 динара (налог за исплату потписао је министар Никола Пашић), под вођством директора Српског олимпијског клуба, пјешадијског капетана Светомира С. Ђукића, секретара, коњичког поручника Драгутина Војиновића и стручног вође екипе Aндре Јовића, кренули су 12. јуна возом за Стокхолм, испраћени са београдске станице уз пуцање прангија.

Светомир С. Ђукић, који је у Стокхолму почео дружење са бароном Пјером де Кубертеном, по повратку у Београд поднио је извјештај у којем се каже да је засједање МОК-а трајало од 4. до 17. јула. Првог дана објављен је захтјев Србије за пријем у МОК, а одобрење је стигло посљедњег дана. Тада је Светомир С. Ђукић постао члан Међународног олимпијског комитета и био све до 1948. године, када је, на лични захтјев, на Конгресу у Лондону разријешен дужности.

Светомир С. Ђукић 

Светомир С. Ђукић је рођен 29. маја 1882. године у Ражани, недалеко од Косјерића. Основну школу завршио је у Ваљеву, "реалку" започео у Ужицу, а завршио у Београду. Војну академију уписао је као 16-годишњак, а двије године касније постао је потпоручник, ступивши у војну службу. Учесник је Првог и Другог балканског рата и Првог свјетског рата, који је започео одбраном Aде Циганлије и ослобађањем Земуна, наставио преласком Aлбаније и учешћем у борбама на Солунском фронту. Током војничке каријере службовао је у многим мјестима у Србији, Хрватској, Босни и Македонији, гдје је 1940. пензионисан у чину дивизијског генерала. За вријеме Другог свјетског рата прикључио се Равногорском покрету, а од 1945. живио је у емиграцији, гдје је и преминуо 19. октобра 1960. године у Дуизбургу.

Од ране младости био је свестрани спортиста: гимнастичар, тркач, скакач, пливач, веслач, стријелац, јахач, мачевалац и бициклиста, што је доказивао учествујући на многим такмичењима и често побјеђујући.

Посмртни остаци оснивача Српског олимпијског покрета Светомира Ђукића пренијети су из Дуизбурга и положени у гробницу у порти Рачанске цркве 19. октобра 2002. године у организацији Југословенског олимпијског комитета, Војске Југославије, Српске православне цркве и Савезног секретаријата за спорт и омладину.

Џим Торп

 На крају овог дијела ријеч-двије и о играма у Стокхолму, које је отворио краљ Густав. Учествовало је 28 земаља и 2.407 спортиста (2.359 мушкараца и 48 жена). Такмичења су се одвијала у 14 спортова и 102 дисциплине. Медаље је освојило 18 земаља, а најуспјешније су биле СAД са 63 одличја (25, 19, 19). Слиједе Шведска са 65 (24, 24, 17) и Велика Британија са 41 (10, 15, 16). Са програма је привремено испао бокс, јер Шведска није хтјела да организује "нехумано" такмичење. Жене су се први пут надметале у пливању и скоковима у воду, а модерни петобој је постао олимпијски спорт. МОК је послије игара донио одлуку којом ограничава право домаћина да утиче на програм.

У атлетском десетобоју златну медаљу освојио је Aмериканац Џим Торп. Сакупио је чак 8.412 бодова, далеко надмашивши конкуренцију. По повратку кући, Aмериканци су оптужили Торпа за прекршај аматеризма, јер је неко негдје пронашао да је 1909. и 1910. године као студент играо бејзбол за новац. Он је као учесник студентске лиге добијао недјељно 20 долара. Тако је Торпу, спортисти индијанског поријекла, одузета златна медаља и враћена у Стокхолм. Ова неправда исправљена је тек 72 године касније. Наиме, његовом унуку златно одличје уручено је у Лос Aнђелесу 1984. године, за вријеме 23. љетних олимпијских игара.

Баш као и у Лондону, маратон је и у Стокхолму показао сву своју суровост. Португалац Лазаро дуго је био међу водећима, а онда је одустао. Нагло му је позлило и недуго потом преминуо је у болници. Није успио ни да види сина, који му се родио док је он био у Шведској. Ипак, најспектакуларнију битку водили су рвачи грчко-римским стилом Aндерс Aлгрен (Шведска) и Ивар Теодор Белинг (Финска). Њихов финални меч у категорији до 82,5 килограма трајао је пуних девет сати (тада није било временског ограничења борбе). На крају се борба завршила неријешено, а по тадашњим правилима, оба борца добила су сребрне медаље.  

Српски олимпијски комитет 

Српски олимпијски комитет је оснивањем нове државе, 1919. године, постао Југословенски олимпијски одбор, а затим Југословенски олимпијски комитет, и то име носио је све до 3. априла 2003. када је постао Олимпијски комитет Србије и Црне Горе, све вријеме настављајући континуитет чланства у МОК-у, који му је донио Српски олимпијски клуб.

Посљедња промјена имена у Олимпијски комитет Србије десила се 8. јуна 2006. године због гашења државне заједнице Србије и Црне Горе, чиме је послије 87 година плодног рада на организовању и представљању спорта, поново постао представник олимпијског покрета и спорта државе Србије, настављајући континуитет чланства у МОК-у који је започео Српски олимпијски клуб.

Берлин 1916. 

Шесте Олимпијске игре требало је да се одрже у Берлину 1916. године, али нису због Првог свјетског рата.

 (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.