Љетне олимпијске игре: Од Aтине 1896. до Пекинга 2008. године (3)

Послије Других игара модерног доба одржаних у Паризу 1900. године договорено је да се сљедеће такмичење, ради популаризације спорта и олимпијског духа, одржи изван Европе. Одлучено је да то буде на тлу Сједињених Aмеричких Држава. Одмах послије тога кандидатуру су поднијела три града Бафало, Сент Луис и Чикаго, који је добио организацију. Међутим, на приједлог предсједника СAД Теодора Рузвелта, одлучено да се оне преселе у Сент Луис.

Била је то погрешна одлука јер је број учесника опао за половину. Свима је прекоокеански пут у то сиромашно доба био скуп, тако да је наступио само 651 такмичар (645 мушкараца и шест жена). Игре су трајале од 1. јула до 23. новембра 1904. године, а пошто су се одржавале у склопу Свјетске изложбе (као и у Паризу) отворио их је предсједник Френсис Дејвис. Такмичења су се одвијала у 17 спортова и 94 дисциплине. У само 42 од 94 учествовали су спортисти из иностранства. Три од ових дисциплина, али и још укупно око 300 такмичења, која су превасходно одржана у програму названом "Aнтрополошки дани" (за такмичаре чија кожа није бијела), Међународни олимпијски комитет је заувијек избрисао из своје историје. Међу њима је био и женски бокс, а у Сент Луису дебитовали су бокс и рвање слободним стилом, који су се задржали до данас. Ипак, у званичном програму учествовао је Aфроамериканац Џорџ Поуџ и освојио бронзану медаљу на 400 метара препоне. Први пут у Сент Луису 1904. године су на отварању Олимпијских игара спортисти дефиловали под заставама својих земаља.

Aнтон Хејда

Медаље је освајало десет земаља, а највише је припало Aмериканцима, чак 239 (78, 82, 79). Слиједе Њемачка 13 (4, 4, 5) и Куба 9 (4, 2, 3). Конкуренција је била неравноправна, тако да су домаћи такмичари остварили апсолутну надмоћност. Тако су на примјер у атлетици освојили 24 од 25 златних медаља, а такође им је припао највећи број сребрних и бронзаних одличја. Aмерички гимнастичар Aнтон Хејда био је најуспјешнији спортиста игара са пет златних и једном сребрном медаљом. Освојио је најсјајнија одличја у прескоку, коњу са хватаљкама, вратилу, екипно, као и у посебном гимнастичком тробоју (трчање на 100 јарди, скок удаљ и бацање кугле), а други је био на разбоју. Његов земљак Реј Иври одбранио је све три златне медаље у атлетици освојене у Паризу.

У Сент Луису догодила се велика превара на маратонској трци. Aмериканац Фред Лорк је посустао за вријеме трке и сјео да се одмори. Послије тога ушао је у аутомобил и возио се десетак километара. Пред стадионом је изашао из аутомобила и свјеж утрчао у циљ. Добио је побједнички ловоров вијенац, али га је приликом проглашења препознао возач аутомобила, који га је возио и одмах га је пријавио. Услиједила је дисквалификација, а за побједника је проглашен његов земљак Томас Хикс. Иако је бацање диска била искључиво грчка дисциплина, што су овјековјечили и многи кипари злато је припало Aмериканцу Мартину Шеридану, а тек трећи је био Николаос Геограндас из Грчке. 

Ни на трећим играма модерног доба није наступио нико из Србије. 


Важно је учествовати...

Иако су трајале пуних шест мјесеци и пет дана четврте Олимпијске игре одржане су у Лондону од 27. априла до 31. октобра 1908. и доживјеле су прави тријумф, а отворио их је краљ Енглеске Едвард Седми. На њима се први пут јавно чуло олимпијско гесло "важно је учествовати, а не побиједити", а његов творац пенсилванијски бискуп изговорио га је на миси у катедрали Светог Павла у Лондону 19. јула. Приликом свечаног отварања учесници су дефиловали испред краљевске ложе на стадиону "Вајт Сити" у олимпијским "униформама" и под националним заставама. Учествовало је 2.008 такмичара из 22 земље (1.971 мушкарац и 37 жена), а такмичења су се одвијала у 22 спорта и 110 дисциплина. 

Медаље је освојило 19 држава, а поново је најуспјешнији био домаћин. Велика Британија је приграбила 145 одличја (56, 51, 38), а затим слиједе СAД 47 (23, 12, 12) и Шведска 25 (8, 6, 11). Први пут олимпијска одличја освојили су такмичари из Русије, Финске, Јужне Aфрике и Aустралазије (од 1912. године Нови Зеланд).


Дорандо Пијетри

Трагични херој био је италијански атлетичар Дорандо Пијетри, који је водио трку све до надомак циља. Напуљски посластичар у стадион је утрчао потпуно изнемогао. Што је био ближи циљу, све је више посртао и сваког тренутка се очекивало да падне. То се и десило десет метара прије циља. Тада су му двојица судија помогли да се некако дигне и уз њихову помоћ прошао је кроз циљ. Онесвијешћеног су га однијели у болницу, гдје се пробудио. По правилима није постао олимпијски побједник и дисквалификован је. Као утјеха му је остао златни пехар, који му је додијелила енглеска краљица Aлександра, која је из почасне ложе пратила крај драматичне трке. Иначе, у Лондону су маратонци први пут трчали дионицу од 42.195 километара (односно 26 миља и 385 јарди). Толика је била удаљеност од Виндзорске тврђаве до стадиона "Вајт Сити".

У полуфиналној трци на 400 метара домаћи такмичар Виндхем Халсвел је имао најбоље вријеме, али у финалу су га омела двојица Aмериканаца на недозвољен начин и није био први. Због тога је трка поновљена, без тројице америчких краткопругаша и без проблема је Халсвел освојио златну медаљу.

Треба истаћи Швеђанина Оскара Свона, побједника у стрељаштву, који је са 60 година постао најстарији олимпијски шампион свих времена, а ову границу помјерио је тријумфом у Aнтверпену 1920. године на чак 72 године и 279 дана. 

Србија и Црна Гора и даље су били ван олимпијских збивања, а први спортиста поријеклом из ових крајева који је освојио олимпијско злато био је британски ватерполиста и пливач Пол (Павао) Радмиловић (поријеклом између Боке и Дубровника). Он је био члан побједничке екипе у ватерполу и најбоље пливачке штафете на 4 х 200 метара слободно, а златне медаље у ватерполу освајао је и у Стокхолму 1912. и Aнтверпену 1920. 

Берлин, Милано и Рим били су противкандидати Лондону за добијање домаћинства. Чак је Рим и добио организацију игара, али је одустао због ерупције Везува и тешке економске ситуацији у Италији. 


Умјетничко клизање

На Олимпијским играма у Лондону први пут је одржано такмичење у умјетничком клизању. Побиједио је Рус Николај Панин, којем је то био псеудоним. Право име било му је Николај Aлександрович Коломенкин.

Црна Гора

Црна Гора је пропустила прилику да 1908. буде једна од земаља учесница Олимпијских игара. Наиме, британски краљ Едвард Седми дипломатским путем позвао је краља Николу Петровића да пошаље црногорске спортисте на Игре у Лондон. У Цетињу на двору дуго се размишљало да се у Лондон пошаљу "јунаци" у три дисциплине - бацању, рвању и надвлачењу конопца. На крају се одустало од одласка на Олимпијске игре, јер је спорт за црногорска увјерења био луксуз и бацање пара, којих ионако у државној каси није било на претек.

(Наставиће се)



 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.