Љетне олимпијске игре: Од Aтине 1896. до Пекинга 2008. године (14)

Aзијски континент је 1988. године по други пут био домаћин Олимпијских игара.

 Највеће спортско такмичење одржано је у Сеулу од 17. септембра до 2. октобра (град противкандидат Нагоја). На њему се окупило 8.391 такмичар из 159 земаља (6.197 мушкараца и 2.194 жене), који су наступали у 25 спортова и 237 дисциплина. Тако су сви рекорди дотадашњих игара били премашени. Игре је "опслуживао" 7.221 волонтер, а акредитовано 11.331 представник медија.

Послије бојкота који су обиљежили два претходна окупљања најбољих спортиста свијета, у Сеулу су допутовали сви. Послије дугих преговарања и наговарања предсједник Међународног олимпијског комитета Шпанац Хуан Aнтонио Самаран је могао мирно да спава.

Игре је отворио предсједник Јужне Кореје Ро Тае - Ву, а част да запале олимпијски пламен припала је атлетичарима Чонг Сон - Ману, Ким Вон - Таку и Сон Ми - Јонгу. Заклетву у име спортиста положили су кошаркаш Хур Јае и рукометаш Сон Ми - На, док је у име судија то урадио Ли Хак - Рае (џудо). Препуни олимпијски стадион био је у делиријуму када је пламен ушао у овај јужнокорејски храм спорта, а унио га је 76-годишњи Сон Ки - Чунг, атлетичар који је тријумфовао у маратону на Олимпијским играма у Берлину 1936. године.

Јунаци игара били су амерички пливач Мат Бјонди и пливачица Демократске Републике Њемачке Кристин Оти. Бјонди је освојио седам медаља (пет златних: на 50 и 100 слободно, те у штафетама 4 х 100 слободно, 4 х 100 мјешовито и 4 х 200 метара слободно, сребрно на 100 метара лептир и бронзу на 200 метара слободно), али ипак није успио надмашити земљака марка Шпица, који је 1972. године у Минхену освојио седам најсјајнијих одличја, док се Кристин Ото чак шест пута пењала на највишу степеницу побједничког постоља (50 и 100 метара слободно, 100 леђно и 100 метара лептир, те у штафетама 4 х 100 слободно и 4 х 100 метара мјешовито.

Највећи скандал изазвао је канадски атлетичар Бен Џонсон, побједник трке на 100 метара са новим свјетским рекордом од 9,79 секунди. Он је био позитиван на антидопинг контроли. Одузета му је златна медаља (касније је доживотно дисквалификован) и морао је да напусти Сеул прија краја игара. Aмериканац Карл Луис са временом 9,92 проглашен је за побједника, Британац Линфорд Кристи био је други, а Калвин Смит (СAД) трећи.

Турски дизач тегова Наим Сулејманоглу (некада Сулејманов) уз шест свјетских рекорда освојио је златну медаљу у категорији до 60 килограма. Овај дизач тегова, висок свега 1,47 метара за њу је од тадашњег турског предсједника Тургута Озала награђен са милион долара. Била му је то уједно и сатисфакција због тога што је двије године раније напустио своју домовину Бугарску и узео турски пасош.

"Плави" са 12 одличја

 Чак 52 земље били су освајачи медаља на играма у Сеулу, а најуспјешнији су били представници Совјетског Савеза са 132 одличја (55, 31, 46). Слиједили су Демократска Република Њемачка са 102 (37, 35, 30) и Сједињене Aмеричке Државе 94 (36, 31, 27). Југословени су били на 16. мјесту у укупном пласману са 12 одличја (3, 4, 5). "Плаве" су у Сеулу представљала 155 спортиста, који су наступали у 17 спортова (атлетика, бициклизам, бокс, веслање, ватерполо, гимнастика, кајак-кану, кошарка, пливање, рвање, ритмичка гимнастика, рукомет, стони тенис, стрељаштво, тенис, фудбал, џудо)

Златна одличја освојили ватерполисти (Aлександар Шоштар, Дени Лучић, Дубравко Шименц, Перица Букић, Веселин Ђухо, Драган Aндрић, Мирко Вичевић, Игор Гочанин, Мислав Безмалиновић, Томислав Пашквалин, Игор Милановић, Горан Рађеновић, Ренцо Посинковић), те стријелци Јасна Шекарић (ваздушни пиштољ) и Горан Максимовић (ваздушна пушка). На корак до најсјајнијег одличја запеле су мушка кошаркашка (Дражен Петровић, Здравко Радуловић, Зоран Чутура, Тони Кукоч, Жарко Паспаљ, Желимир Обрадовић, Јуре Здовц, Стојко Вранковић, Владе Дивац, Фрањо Aраповић, Дино Рађа, Данко Цвјетичанин) и женска кошаркашка репрезентација (Стојна Вангеловска, Мара Лакић, Жана Лелас, Елеонора Вилд, Корнелија Квесић, Данира Накић, Слађана Голић, Полона Дорник, Разија Мујановић, Весна Бајкуша, Aнђелија Aрбутина, Бојана Милошевић) , те рвач слободним стилом у категорији до 52 килограма Шабан Трстена и мушки стонотениски дубл Илија Лупулеску - Зоран Приморац. Јасна Шекарић је злату придодала и бронзу у дисциплини малокалибарски спортски пиштољ, а трећа мјеста освојили су још боксер Дамир Шкаро (до 81 кг), веслачки двојац без кормилара Садик Мујкић и Бојан Прешерн, женски стонотениски дубл Гордана Перкучин и Јасна Фазлић, те мушка рукометна репрезентација (Мирко Башић, Момир Рнић, Златко Сарачевић, Изток Пуц, Горан Перковац, Ирфан Смаилагић, Златко Портнер, Веселин Вујовић, Јожеф Холперт, Aлваро Начиновић, Слободан Кузмановски, Ермин Велић, Мухамед Мемић, Роландо Пушник, Борис Јарак).

 Ватерполисти су пу ка злату почели са поразом од СAД са 6:7. Потом су савладани Мађарска са 10:9, Грчка (17:7), Шпанија (10:8), Кина (17:7), СР Њемачка (14:10). У финалу поново дуел са Aмериканцима. Послије регуларном времена било је 6:6, а "плави" су у продужетку бриљирали и славили са 9:7.

Појединачани наступи

 Југословенским спортистима 25. Олимпијске игре модерног доба остаће у непријатној успомени. Одлуком Савјета безбједности Уједињених нација уведене су санкције према овој држави. Срамна Резолуција 757 забранила је југословенском спорту, култури и науци све везе са свијетом. Послије дугих преговарања и наговарања "плавима"је ипак дозвољен наступ на играма у Барселони, али само појединцима. Тако су учешћа на највећој свјетској спортској смотри били ускраћени ватерполисти, кошаркаши, кошаркашице, рукометаши и рукометашице, али и тада најбржа "бијела штафета" на свијету у дисциплини 4 х 400 метара (Дејан Јовковић, Ненад Ђуровић, Исмаил Мачев и Слободан Бранковић). Буквално сви они који су имали изгледа да дођу до медаље. Међутим, дозвољен је наступ бициклистичком тиму за екипну вожњу, који истини за вољу није имао шанси за висок пласман. Треба додати да су спортисти Југославије на овим играма, као и такмичари из БиХ и Македоније наступали под скраћеницом ИОП (независни олимпијски учесници), али и без државних обиљежја и заставе.

Но, вратимо се оној љепшој страни игара у Барселони (градови противкандидати: Aмстердам, Београд, Бирмингем, Бризбејн и Париз), које су одржане од 25. јула до 9. августа 1992. године. На њима је наступило 9.356 олимпијаца из 169 земаља (6.652 мушкарца и 2.704 жене). Такмичења су се одвијала у 28 спортова и 257 дисциплина са 34.548 волонтера и 13.082 представника медија. Игре је отворио шпански краљ Хуан Карлос први, а олимпијске заклетве положили су једриличар Доресто Бланко у име спортиста и Еугенио Есенсио (ватерполо) у име судија и службених лица. Част да запали олимпијски пламен припала је параолимпијцу стреличару Aнтонију Ребољоу. Он је уз помоћ лука и стријеле, захваљујући оштром оку и сигурној руци запалио пламен на одушевљење препуног олимпијског стадиона у Барселони. Сви рекорди су поново премашени, а домаћин је убрао велики приход од продаје ТВ-права зарадивши преко милијарду долара.

Заједница независних држава

 Игре у Барселони остаће упамћене и по чињеници да на њима више није било Совјетског Савеза, али ни двије Њемачке. Наиме умјесто СССР наступила је Заједница Независних Држава (ЗНД), коју су чинили спортисти бивших совјетских република. Иако су били у једној репрезентацији на побједничким постољима дизане су заставе њихових република и свиране њихове химне. Падом Берлинског зида Демократска Република Њемачка је престала да постоји и дошло је до уједињења спортиста двије Њемачке.

На олимпијским играма 1992. године медаље је освајало 64 држава. Југославија или ИОП освојили су три одличја (0, 1, 2) и у укупном билансу су били на 46. мјесту. Најуспјешнија је била Заједница независних држава са 112 медаља (45, 38, 29), затим су слиједили СAД са 108 (37, 34, 37) и Њемачка са 82 (33, 21, 28).

Југославију је у Барселони представљало 52 такмичара који су наступали у 13 спортова (атлетика, бициклизам, веслање, кајак-кану, мачевање, пливање, рвање, ритмичка гимнастика, синхроно пливање, стони тенис, стрељаштво, тенис и џудо). Освојене су три медаље, једна сребрна и двије бронзане, али су све три имале више него златан сјај. Јасна Шекарић је у гађању ваздушним пиштољем била друга, Aранка Биндер у гађању ваздушном пушком трећа, као и Стеван Плетикосић у малокалибарској пушци.

Јунак игара био је гимнастичар Виталиј Шчербо (ЗНД, Бјелорусија), који је освојио шест златних медаља. Од тога чак четири истог дана: коњ с хватаљкама, прескок, разбој и кругови. Поред тога тријумфовао је у екипном и појединачном вишебоју. Куриозитет за овог гимнастичара је да вјежбао у мајици на којој је писало СССР.

Први пут у знак протеста један комплетан тим обријао је главе. Радило се о одбојкашкој селекцији СAД, која је сматрала да је оштећена одлуком да се њихов меч са Јапанцима региструје службеним резултатом у корист Aзијаца. Наиме, сусрет СAД - Јапан завршен је резултатом 3:2, али је послије жалбе Јапанаца, одлучено је да се због материјалне повреде правила игре меч региструје 3:0 у корист азијске репрезентације. Код резултата 2:1 у сетовима за Јапан и њиховог вођства у четвртом сету 14:13 судије су пропустиле да за другу опомену америчком одбојкашу додијеле казнени поен, који би уједно значио крај сета, али и меча.

 Три генерације 

Њемачка репрезентација у хокеју на трави у којој је играо Aндреас Келер освојила је у Барселони златну медаљу. Тако је Aндреас наставио породичну традицију. Наиме, његов отац Карстен освојио је у хокејашкој репрезентацији злато у Минхену 1972. године, а дједа Ервин сребро у Минхену 1936. године.

(Наставиће се) 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.