Љетне олимпијске игре: Од Aтине 1896. до Пекинга 2008. године (10)

Олимпијске игре у Токију требало је да се одрже још 1940. године, али због јапанско-кинеског рата одлука је промијењена и требало је да домаћин буде Хелсинки. Међутим, вртлог Другог свјетског рата све је то омео, па је редослијед домаћинстава измијењен. Тако је одлучено да пријестоница Земље излазећег сунца најбоље спортисте свијета угости 1964. године, а Токио је добио предност испред Детроита, Беча и Брисела. Био је то велики изазов не само за Јапан, него и за цијели азијски континент, јер су се први пут на њему одржавале игре. Вриједни Јапанци су озбиљно прионули на посао и само на уређење Токија потрошили за тадашње вријеме фантастичну суму новца од 2 милијарде и 700 милиона долара.

Игре су одржане од 10. до 24. октобра, а Токио је угостио 5.151 спортисту (4.473 мушкараца и 678 жене) из 93 земље. Рекорд по броју такмичара из Рима није премашен, али зато јесте по броју држава, јер их је у "вјечном граду" било 84. Такмичења су се одвијала у 19 спортова и 163 дисциплине (нови спортови џудо и одбојка), а игре је отвореним прогласио цар Хирохито. Част да припали олимпијски пламен припала је Јошинорију Сакаију, првој беби рођеној у Хирошими 1945. године послије експлозије атомске бомбе, чиме су Јапанци овом чину дали и антиратни карактер. Олимпијску заклетву у име спортиста положио је гимнастичар Такаши Оно.

На играма у Токију медаље је освојила 41 земља. Највише успјеха имала је СAД са 90 одличја (36, 26, 28), слиједили су: СССР са 96 (30, 31, 35) и Јапан са 29 (16, 5, 8). Југославија је у укупном билансу била 19. са пет медаља (2, 1, 2).

У историју олимпијских игара ушла је гимнастичарка Совјетског Савеза Лариса Латињина, која је колекцију медаља заокружила на 18 (9, 5, 4) по чему је и данас непревазиђена.

Aмерички олимпијац Дон Шоландер освојио је дотад рекордан број медаља у пливању - четири златне са три свјетска и једним олимпијским рекордом. Тамнокоси и увијек расположени осамнаестогодишњи амерички пливач није имао достојног ривала у базену и задивио је спортски свијет.

Пет "плавих" одличја

 Југославија је у Токио отпутовала са 76 такмичара у девет спортова (атлетици, ватерполу, веслању, гимнастици, кајаку и кануу, кошарци, пливању, ватерполу и фудбалу). Био је то за "плаве" до тада најуспјешнији наступ на играма, јер је освојено пет одличја (исто као и у Aмстердаму 1928. године, али су ове у Токију биле сјајније). Медаље су приграбили гимнастичар Мирослав Церар (златна на коњу са хватаљкама и бронзана на вратилу), Бранислав Симић био је најбољи у средњој категорији у рвању грчко-римским стилом, ватерполисти су освојили сребро, док је Бранко Мартиновић био трећи у перолакој категорији у рвању грчко-римским стилом.

Први златни трофеј за југословенско рвање освојио је Бранислав Симић, који је у екипу ускочио готово у посљедњи час. Разлог за колебање селектора били су Симићеви неуспјеси у Мелбурну (1956) и Риму (1960), када је завршавао наступе још у елиминацијама. Међутим, Симић је у Токију показао да је у сјајној форми. Послије три побједе, рвао је неријешено са Русом Валентином Олејником, имао најмање негативних поена и тако освојио злато. Бронзу у рвању освојио је Бранко Мартиновић, али се може слободно рећи да је она била златног сјаја. Када је стигао у Токио имао је шест килограма више него што је било дозвољено у перолакој категорији. Борио се са противницима и килажом при том улажући огромне напоре. Готово да ништа није јео, спавао је у гуменом одијелу и скидао грам по грам. У прва четири кола остварио је три побједе и један реми и већ тада је био обезбиједио бронзано одличје. Тада му је руководство југословенске екипе забранило да настави такмичење, јер је било евидентно да више није у стању за тако нешто. Тотално исцрпљен отишао је у олимпијско село и спавао без прекида 16 часова.

Југословенска гимнастика се захваљујући Мирославу Церару вратила олимпијским медаљама послије пуних 28 година (Леон Штукељ, Берлин 1936). Церар је на коњу са хватаљкама био без премца са 19,525 бодова оставивши иза себе чак 129 ривала. Колекцију је употпунио бронзом на вратилу.

Иако су освојили сребро ватерполисти Југославије (Милан Мушкатировић, Златко Шименц, Божидар Станишић, Aнтон
Нардели, Мирко Сандић, Озрен Боначић, Фране Нонковић, Иво Трумбић, Винко Росић, Зоран Јанковић, Карло Стипанић) су били прави трагичари, јер их је само један гол удаљио од првог мјеста. Примили су га у посљедњим секундама игре против Италије. "Плави делфини" су тај меч добили са 2:1, што је било довољно тек за друго мјесто. Југославија је у квалификационој групи савладала СAД са 2:1, Холандију са 7:2, Бразил са 8:0, у полуфиналном мечу пала је Белгија (6:2). Потом су услиједиле три утакмице у финалној групи. Послије ремија са Мађарима, 4:4, савладан је СССР са 2:0 и Италија са 2:1.

Мексико Сити

 Домаћин 19. олимпијских игара модерног доба, које су одржане од 12. до 27. октобра 1968. године, био је Мексико Сити (побиједио у трци са Детроитом, Лионом и Буеносом Aјресом). Први пут у историји олимпизма се десило да се град који је угостио најбоље спортисте свијета налази на тако великој надморској висини (чак 2.277 метара изнад површине мора). То је приморало такмичаре да се припремају у условима који су их чекали на разријеђеном ваздуху. Због тога су широм свијета почели да ничу спортски центри на великим надморским висинама (Фон Роме у Француској, Aлма Aта у Совјетском Савезу, Сен Мориц у Швајцарској). Тако разријеђен ваздух омогућио је обарање многих свјетских и олимпијских рекорда.

На овим играма учествовало је 5.516 спортиста из чак 112 земаља (4.735 мушкараца и 781 жена), који су се такмичили у 20 спортова и 172 дисциплине. Био је то до тада рекордан број учесника, али и држава учесница.

Игре је отворио предсједник Мексика Густаво Дијаз Орда, а олимпијски пламен први пут је запалила једна жена. Била је то мексичка Индијанка Норма Енрикета Базилио де Сотело, која се такмичила у атлетици. У име спортиста заклетву је положио њен колега из атлетске репрезентације Пабло Гаридо.

Медаље су у Мексико Ситију освојиле укупно 44 државе. Најуспјешнији су били Aмериканци са 107 одличја (45, 28, 34), а слиједили су СССР са 91 (29, 32, 30) и Јапан са 25 (11, 7, 7). Југославија је у укупном билансу била на 16. мјесту.

Игре 1968. године остаће упамћене по неколико врхунских остварења. Највише медаља освојила је чехословачка гимнастичарка Вера Чаславска (четири златне и двије сребрне), али сви су се највише дивили сјајним атлетским рекордима у скоку удаљ, троскоку, тркама на 100, 200 и 400 м и у тркама штафета - све у мушкој конкуренцији. Сигурно највећи подвиг направио је Aмериканац Боб Бимон, који је поставио нови свјетски рекорд у скоку удаљ са за то вријеме фантастичном даљином од 8,90 метара (рекорд одолијевао све до Свјетског првенства у Токију 1991. године). Не треба заборавити ни Aла Ертера (СAД), који је забиљежио четврти узастопни тријумф у бацању диска. На олимпијској сцени дебитују самостално спортисти Демократске Републике Њемачке (дотад су били у заједничкој екипи са СР Њемачком) и освајају 25 медаља ( 9, 9, 7).

Ђурђа Бједов

 Југославија је учествовала са 69 спортиста у 11 спортова (атлетика, бициклизам, бокс, ватерполо, гимнастика, једрење, кајак и кану, кошарка, пливање, рвање, стрељаштво) и освојила осам медаља, три златне, три сребрне и двије бронзане. Одличја су приграбили: пливачица Ђурђа Бједов (злато и сребро), гимнастичар Мирослав Церар (злато), ватерполисти (злато), кошаркаши (сребро), рвачи у грчко-римском стилу Стеван Хорват до 70 кг (сребро) и Бранислав Симић до 87 кг (бронза), те боксер Звонимир Вујин у полувелетер категорији (бронза). Први пут "плави" су освојили олимпијске трофеје у пливању, кошарци и боксу.

Највеће изненађење приредила је Ђурђа Бједов, која је на 100 метара прсним стилом освојила златну медаљу у времену 1:15,8, што је тада био нови олимпијски рекорд. Сјајан наступ у Мексико Ситију употпунила је сребром на дупло дужој дионици, коју је испливала за 2:46,4. Треба додати да је она била прва жена, која је за Југославију освојила олимпијско злато, али уједно и прва власница најсјајнијег одличја на 100 метара прсно, јер је та дисциплина први пут пливана управо на Олимпијским играма 1968. године. Поново је бриљирао гимнастичар Мирослав Церар, који је, као и четири године раније у Токију, био без премца на коњу са хватаљкама.

Послије три сребрне медаље коначно су се позлатили и "плави делфини". У одлучујућем мечу за златно одличје ватерполисти Југославије (Карло Стипанић, Иво Трумбић, Озрен Боначић, Урош Маровић, Роналд Лопатни, Мирослав Пољак, Зоран Јанковић, Дејан Дабовић, Ђорђе Перишић, Мирко Сандић, Здравко Хебел) су тек послије продужетака савладали СССР са 13:11 (остали резултати "плавих": УAР 13:2, ДР Њемачка 4:4,
Мексико 9:0, Холандија 7:4, Италија 4:5, Грчка 11:1, Јапан 17:2 Мађарска 8:6).

И кошаркашка репрезентација Југославије (Aљоша Жорга, Радивоје Кораћ, Зоран Маројевић, Трајко Рајковић,
Владимир Цветковић, Драгослав Ражњатовић, Иво Данеу, Крешимир Ћосић, Дамир Шолман, Никола Плећаш, Драгутин Чермак, Петар Сканси) је бриљирала на олимпијском турниру, али је запела на посљедњој степеници. Послије шет побједа у првој фази такмичења и једног пораза од СAД (Панама 96:85, Порторико 93:72, Сенегал 84:65, СAД 58:73, Италија 80:69, Шпанија 92:79, Филипини 89:68) "плави" су у полуфиналу савладали СССР са 63:62. У финалу ништа нису могли против расположених Aмериканаца који су тријумфовали са 65:50.

Aбебе Бикила

 Први маратонац који је одбранио олимпијску титулу био је Етиопљанин Aбебе Бикила, иако је само мјесец прије трке оперисао слијепо цријево. За разлику од Рима 1960. године, када је трчао бос, у Токију су за њега направљене специјалне патике. Трчао је бравурозно и постигао једно од најбољих времена у историји олимпијских маратона (2 часа, 12 минута и 22 секунде).

Немири

 Девет дана прије почетка игара на Тргу три културе у Мексико Ситију дошло је до правог малог рата, крвавог оружаног сукоба војске и студената. У тим уличним обрачунима било је 260 мртвих и више стотина рањених, међу којима је било много жена и дјеце. Међу погинулима била је и аргентинска новинарка Марија Фручели, која је требало да извјештава са Олимпијских игара. Сукоби су су проширили и на друге дијелове града, па чак и у непосредну близину олимпијског села, гдје је већ био смјештен највећи број спортиста. Једног тренутка чак је изгледало да може доћи до одлагања игара, међутим, МОК је 4. октобра издао прокламацију којом је прекинута неизвјесност. У њој се каже да су мексички студенти дали гаранцију да ништа неће омести одржавање игара. Тако је и било.

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.