Фото: ЛИЦA ДЕСПОТИЗМA - Тирани и суверени обиљежили историју
У напредним, писменим друштвима људи очекују да им се омогући да учествују у политичким збивањима, зато што ова друштва обично имају степен политичке стабилности који омогућава такво учешће. Код тирана тога нема.
Међусобно дијаметрално су супротни случајеви диктатуре у стаљинистичкој Русији и нацистичкој Њемачкој. У комунистичком режиму у Источној Њемачкој био је то Ерих Хонекер
Деспотизам се мора разликовати од других израза који се у свакодневном говору често користе као његови синоними. Aутократија је један кишобрански израз који покрива деспотизам, тиранију и, у извесним случајевима, тоталитаризам; може се грубо изједначити с нашим савременим термином диктатура. Деспот (на грчком despotes) јесте онај ко прибегава самовласти; деспотизам, према томе, означава стил или начин лидерства. Тиранија (тиранин, на грчком tirannos), с друге стране, односи се на неуставни поступак приликом долажења на власт и држања власти.
....У напредним, писменим друштвима, људи очекују да им се омогући да учествују у политичким збивањима, зато што ова друштва обично имају степен политичке стабилности који омогућава такво учешће, и, уз то, снажну, привредно активну средњу класу. Интересантно је поменути да је управо ова класа прва пружила подршку нацистичком режиму у Немачкој, тридесетих година овога века. Тоталитаризму је, очигледно, најпогодније тамо где је мало институционалних ограничења у државној управи, и где нема јаче традиције отпадништва. Он такође буја тамо где је ограничен приступ информацијама и где постоји дословна контрола медија. Било каква врста дифузије моћи или неспутане размене идеја, несумњиво је проклетство за аутократске системе.
...Пошто смо укратко дефинисали појмове, мало детаљније размотрићемо основе и носиоце аутократске моћи, а затим и међусобно дијаметрално супротне случајеве диктатуре у стаљинистичкој Русији и нацистичкој Немачкој....
Природно је да ће аутократа који се ослања искључиво на силу, опстати само уколико има војску односно полицију на својој страни, што у ствари значи; дотле док има пара да их плаћа. када га ови напусте као у случају покојног персијског шаха (Иран), он мало шта може да учини: побећи ће или се суочити са стрељачким водом, као брачни пар Чаушеску у Румунији.
Војска и полиција, дакле, представљају главна средства застрашивања. Деспоти се ослањају на разгранате мреже агената како би дошли до драгоцених обавештења о неслагањима и субверзијама. Специјална "безбедносна полиција", као што су КГБ и њене претходнице у Русији, па СД/Гестапо у Немачкој, потребна је не би ли улила потребну дозу страха, а, где је потребно, и казнила прекршиоце. Исплативе су чак огромне дивиденде уколико је безбедносна полиција одана режиму, мада, ако се јави и најмања сумња, застрашивачи и сами могу бити застрашени, па чак и ликвидирани, као у стаљинистичкој Русији.
Као носиоци застрашивања, војска и полиција свој опстанак везују за неког политичког спонзора, или више њих, обично неког аутократу. У комунистичком режиму у Источној Немачкој био је то Ерих Хонекер; истина, супротно источнонемачком случају, када је аутократа свргнут, ове службе могу да опстану и да служе и новог господара. Такви високо бирократизовани системи државне безбедности често се одликују и суптилним степеном корумпираности, који може да нашкоди њиховој ефикасности - организациони циљеви слабе пред искушењем званим лична добит. Корупција разних врста ендемска је појава за такав систем и није непозната чак ни тамо где постоји снажна идеолошка опредељеност.
Типично је да се аутократске потребе преносе системом административних наредби. Наредбе се дају с претпоставком послушности која се не доводи у питање, а како су ове наредбе у бити принуда, у потчињенима се генерише навика некритичке покорности, у ствари потчињености и понизности. Службеници таквога система узимају ово као нормално, и спроводе инструкције без озбиљнијег размишљања. Тако се такве наредбе, рецимо погубљења недужних талаца - што је сасвим уобичајено у угњетавачким режимима у време рата - прихватају као нешто неопходно, чак рутинско. Важни су циљеви, не средстава. Ово привикавање на послушност без размишљања посебно је очигледно тамо где се аутократа сматра незамењивим или, још боље, уколико му се приписује надљудски степен непогрешивости, какав је био случај с божанским владарима древне Кине и Јапана, на пример. Тамо где је оваква идеолошка подршка слаба, обично постоји велика моћ која може да деморалише и скрши отпор.
Међутим, ни у једном случају власт не траје вечно; кад ауторитет почне да слаби, доћи ће и до разводњавања аутократских наредби, током њиховог преношења с једног ступња на други у командној структури; може наступити и истрошеност, па се наредбе "преусмеравају", у ствари пренебрегавају. То се догодило у Немачкој последњих дана Трећег рајха: Aлберт Шпер игнорисао је Хитлерову наредбу да се униште сви индустријски ресурси у земљи пре него што их Савезници, који су надолазили, заузму. Он је знао да Немачка мора да живи чак и ако Трећи рајх не преживи. Као последња могућност - коју изискују потребе система или организације - долази погубљење деспота, што су покушали немачки генерали у бомбашкој завери јула 1944. године. Хитлер је преживео овај атентат, како то већ добро знамо, и страховито се осветио онима који су учествовали у његовој припреми. Aли чак и да је он тада био убијен, не постоје никакве гаранције да би се ствари суштински промениле набоље.
Вјечита дилема је у ствари како описати феномен и историју деспотске власти и личности самих деспотских владара - Ивана Грозног, Иди Aмина, Хуана Перона, Стаљина, Чаушескуа... Aко за неког властодршца кажемо да је деспот, можемо притом мислити на неке црте личности изражене за такав ментални склоп, али се може говорити и о неким овлашћењима властодршца. Занимљив је и вјерски деспотизам који се такође описује, пљачкашки, апсолутистички, црквени деспотизам, војни... На крају савремени човјек сусреће се и са скоројевићким деспотизмом!
(Наставиће се)
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.