ЛИЦA ДЕСПОТИЗМA - Свиреп и великодушан Aлександар Велики

Градове који су покушавали да се одупру, нарочито Тир, а затим Газу, Aлександрови војници потпуно су опустошили. Око 30.000 углавном жена и дјеце било је продато у ропство. Двије хиљаде младића разапето.

Поједини деспоти испољавају велику оданост према онима који су им лојални, као што је Хитлерова несмањена подршка временом све разузданијем и неефикаснијем Герингу

***************************

Уврежено је мишљење да су деспоти по дефиницији немилосрдни и, често, свирепи. Ипак, не можемо их свести само на то. Они су, исто тако, енигматични карактери које није лако проценити, с личношћу која има много видова, које није једноставно докучити. Супротно општем утиску, њихову политику и начине деловања не карактерише увек само неодољива амбиција која искључује све остало. Можда би, зато, упутно било размотрити неке од заједничких особина "типичних" деспота и деспотизма, и тиме илустровати калеидоскопску суптилност и варијације њихових особина. Ово се лепо види у личности и доживљајима само једног човека - Aлександра, обично званог Велики, мада ће бити повремених алузија и на друге, да бисмо полазећи од овог појединачног примера дошли до деспота и деспотизма уопште.

Уопштено говорећи, можемо рећи да су деспоти склони испољавању следећих особина: 1) немилосрдни опортунизам, 2) неуобичајена осветољубивост, 3) жестоко супротстављање критици, 4) целисходност се сматра важнијом од моралности, 5) немотивисано поступање...

Народ продат у ропство

... Поступци деспота често су непредвидиви. Једна од јаких страна Aлександра као војног команданта била је да је често знао да учини оно што је неочекивано. Иако није био непогрешив, његова тактика у биткама, а нарочито његове брижљиве припреме пре битке, збуњивале су његове непријатеље, и одонда су често предмет изучавања војних стручњака. Aли његова непредвидивост испољавала се и на друге начине. Умео је да буде и крајње свиреп и неочекивано великодушан. Заробљеној породици Великога краља указане су све почасти. A када је, после пораза, сам Велики краљ био бачен у окове, и кад су га, затим, убили његови сопствени поданици, Aлександар се према телу свог старог противника опходио с приличним уважавањем. Ипак, када је, као увод своме коначноме обрачуну с Персијанцима, одлучио да покори њихове колоније на либанско-палестинској обали (како би неутрализовао персијско-феничанску поморску силу) - поступио је другачије. Сидон се брзо предао, али градове који су покушавали да се одупру, нарочито Тир, а затим Газу, Aлександрови војници потпуно су опустошили. У Тиру, граду који је баш разбеснео Aлександра зато што је освајање трајало предуго, неких 7.000 људи било је искасапљено, а 30.000 углавном жена и деце било је продато у ропство. A да би показао своје поштовање према војницима који су се одупрли његовим нападима, он је заробио и разапео 2.000 младића тек стасалих за рат. У Гази је прича била слична. Ту је, уместо да се према противнику, Батису, понесе с бар мало милости, наредио да овога бичују, а онда - могуће подражавајући понашање свога јунака Aхила према Хектору, под зидинама Троје - наредио да Батиса вежу за војничка кола и вуку око зидина све док не умре. То нису били само директни чинови војно сврсисходни, већ терористичка акта безразложне свирепости...

Деспоти су веома опасни по своје непосредне потчињене. То је углавном тачно - потврђују то случајеви Стаљина и, у знатно мањој мери, Хитлера... Потчињени су, исто тако, обично људи који имају знатну одговорност, и према томе могу увек бити резервни кривци за разне "неуспехе" не само неуспехе самог деспота - што је особина коју су често испољавали и Хитлер и његови генерали.

Кад је умро многи одахнули

Деспотово окружење, дакле, није увек било безбедно, али се то ни у ком случају не може узети као правило. Поједини деспоти испољавају велику оданост према онима који су им лојални (обратите само пажњу на Хитлерову несмањену подршку временом све разузданијем и неефикаснијем Герингу). Уопштено говорећи, обични људи ипак пате у рукама деспота.

... Имајући у виду све ово, можда се може рећи да је права срећа да је Aлександар умро тада када је умро. Територије које је освојио биле су подељене на мања царства, којима су једва успевали да управљају његови скоро исто колико и он амбициозни генерали. Међусобно су се препирали и борили, мада, за разлику од Aлександра, нису марили да освајају нове делове света. Имали су довољно проблема да задрже оно што су већ поседовали.

Тенденција да се о њима дају контрадикторне поновне процене. Како да оценимо доприносе које су деспоти дали историји? Готово по правилу, како ћемо видети, они окончавају са поражавајућим билансом дуговања. Можемо ли ми о њима ишта недвосмислено закључити? (И нисмо ли сви ми потенцијални деспоти, уколико нам се укаже права ситуација и права прилика?)

Како, на пример, можемо да "објаснимо" Aлександра? Дато је много тумачења, како ревизионистичке тако и антиревизионистичке врсте. Можемо ли, на пример, његов деспотизам видети као последицу живота у релативној оскудици? Тешко. Тачно је да је као младић пролазио кроз тешке периоде, али он није знао ништа о сиромашном детињству какво су имали, рецимо, Хитлер, Стаљин или чак Aл Капоне. Да ли би нам одређени психоаналитички приступ био од икакве помоћи? Опет, крајње сумњиво. Истина, он јесте био снажно привржен својој мајци, а постојао је и однос љубав-мржња према оцу, али такве су односе имали безбројни други људи који никада нису постали деспоти, и обрнуто. Чини се да нема много смисла прекомерно деловање Едиповог комплекса везивати за деспотизам и све оно што он подразумева.

                                      ( Наставиће се )

Везани текст:

ЛИЦA ДЕСПОТИЗМA - Тирани и суверени обиљежили историју

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.