LICA DESPOTIZMA - Svirep i velikodušan Aleksandar Veliki

Gradove koji su pokušavali da se odupru, naročito Tir, a zatim Gazu, Aleksandrovi vojnici potpuno su opustošili. Oko 30.000 uglavnom žena i djece bilo je prodato u ropstvo. Dvije hiljade mladića razapeto.

Pojedini despoti ispoljavaju veliku odanost prema onima koji su im lojalni, kao što je Hitlerova nesmanjena podrška vremenom sve razuzdanijem i neefikasnijem Geringu

***************************

Uvreženo je mišljenje da su despoti po definiciji nemilosrdni i, često, svirepi. Ipak, ne možemo ih svesti samo na to. Oni su, isto tako, enigmatični karakteri koje nije lako proceniti, s ličnošću koja ima mnogo vidova, koje nije jednostavno dokučiti. Suprotno opštem utisku, njihovu politiku i načine delovanja ne karakteriše uvek samo neodoljiva ambicija koja isključuje sve ostalo. Možda bi, zato, uputno bilo razmotriti neke od zajedničkih osobina "tipičnih" despota i despotizma, i time ilustrovati kaleidoskopsku suptilnost i varijacije njihovih osobina. Ovo se lepo vidi u ličnosti i doživljajima samo jednog čoveka - Aleksandra, obično zvanog Veliki, mada će biti povremenih aluzija i na druge, da bismo polazeći od ovog pojedinačnog primera došli do despota i despotizma uopšte.

Uopšteno govoreći, možemo reći da su despoti skloni ispoljavanju sledećih osobina: 1) nemilosrdni oportunizam, 2) neuobičajena osvetoljubivost, 3) žestoko suprotstavljanje kritici, 4) celishodnost se smatra važnijom od moralnosti, 5) nemotivisano postupanje...

Narod prodat u ropstvo

... Postupci despota često su nepredvidivi. Jedna od jakih strana Aleksandra kao vojnog komandanta bila je da je često znao da učini ono što je neočekivano. Iako nije bio nepogrešiv, njegova taktika u bitkama, a naročito njegove brižljive pripreme pre bitke, zbunjivale su njegove neprijatelje, i odonda su često predmet izučavanja vojnih stručnjaka. Ali njegova nepredvidivost ispoljavala se i na druge načine. Umeo je da bude i krajnje svirep i neočekivano velikodušan. Zarobljenoj porodici Velikoga kralja ukazane su sve počasti. A kada je, posle poraza, sam Veliki kralj bio bačen u okove, i kad su ga, zatim, ubili njegovi sopstveni podanici, Aleksandar se prema telu svog starog protivnika ophodio s priličnim uvažavanjem. Ipak, kada je, kao uvod svome konačnome obračunu s Persijancima, odlučio da pokori njihove kolonije na libansko-palestinskoj obali (kako bi neutralizovao persijsko-feničansku pomorsku silu) - postupio je drugačije. Sidon se brzo predao, ali gradove koji su pokušavali da se odupru, naročito Tir, a zatim Gazu, Aleksandrovi vojnici potpuno su opustošili. U Tiru, gradu koji je baš razbesneo Aleksandra zato što je osvajanje trajalo predugo, nekih 7.000 ljudi bilo je iskasapljeno, a 30.000 uglavnom žena i dece bilo je prodato u ropstvo. A da bi pokazao svoje poštovanje prema vojnicima koji su se oduprli njegovim napadima, on je zarobio i razapeo 2.000 mladića tek stasalih za rat. U Gazi je priča bila slična. Tu je, umesto da se prema protivniku, Batisu, ponese s bar malo milosti, naredio da ovoga bičuju, a onda - moguće podražavajući ponašanje svoga junaka Ahila prema Hektoru, pod zidinama Troje - naredio da Batisa vežu za vojnička kola i vuku oko zidina sve dok ne umre. To nisu bili samo direktni činovi vojno svrsishodni, već teroristička akta bezrazložne svireposti...

Despoti su veoma opasni po svoje neposredne potčinjene. To je uglavnom tačno - potvrđuju to slučajevi Staljina i, u znatno manjoj meri, Hitlera... Potčinjeni su, isto tako, obično ljudi koji imaju znatnu odgovornost, i prema tome mogu uvek biti rezervni krivci za razne "neuspehe" ne samo neuspehe samog despota - što je osobina koju su često ispoljavali i Hitler i njegovi generali.

Kad je umro mnogi odahnuli

Despotovo okruženje, dakle, nije uvek bilo bezbedno, ali se to ni u kom slučaju ne može uzeti kao pravilo. Pojedini despoti ispoljavaju veliku odanost prema onima koji su im lojalni (obratite samo pažnju na Hitlerovu nesmanjenu podršku vremenom sve razuzdanijem i neefikasnijem Geringu). Uopšteno govoreći, obični ljudi ipak pate u rukama despota.

... Imajući u vidu sve ovo, možda se može reći da je prava sreća da je Aleksandar umro tada kada je umro. Teritorije koje je osvojio bile su podeljene na manja carstva, kojima su jedva uspevali da upravljaju njegovi skoro isto koliko i on ambiciozni generali. Međusobno su se prepirali i borili, mada, za razliku od Aleksandra, nisu marili da osvajaju nove delove sveta. Imali su dovoljno problema da zadrže ono što su već posedovali.

Tendencija da se o njima daju kontradiktorne ponovne procene. Kako da ocenimo doprinose koje su despoti dali istoriji? Gotovo po pravilu, kako ćemo videti, oni okončavaju sa poražavajućim bilansom dugovanja. Možemo li mi o njima išta nedvosmisleno zaključiti? (I nismo li svi mi potencijalni despoti, ukoliko nam se ukaže prava situacija i prava prilika?)

Kako, na primer, možemo da "objasnimo" Aleksandra? Dato je mnogo tumačenja, kako revizionističke tako i antirevizionističke vrste. Možemo li, na primer, njegov despotizam videti kao posledicu života u relativnoj oskudici? Teško. Tačno je da je kao mladić prolazio kroz teške periode, ali on nije znao ništa o siromašnom detinjstvu kakvo su imali, recimo, Hitler, Staljin ili čak Al Kapone. Da li bi nam određeni psihoanalitički pristup bio od ikakve pomoći? Opet, krajnje sumnjivo. Istina, on jeste bio snažno privržen svojoj majci, a postojao je i odnos ljubav-mržnja prema ocu, ali takve su odnose imali bezbrojni drugi ljudi koji nikada nisu postali despoti, i obrnuto. Čini se da nema mnogo smisla prekomerno delovanje Edipovog kompleksa vezivati za despotizam i sve ono što on podrazumeva.

                                      ( Nastaviće se )

Vezani tekst:

LICA DESPOTIZMA - Tirani i suvereni obilježili istoriju

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.