ЛИЦA ДЕСПОТИЗМA - Створено увјерење да је лидер непогрешив

Затвореници су могли да помру од глади, хладноће и болести, али су могли бити и убијени. Казна од десет година затвора у логору била је смртна пресуда. Чини се да је Стаљин лично парафирао спискове за стријељања, а они су често имали неколико стотина имена

Било је 125 логорских центара, од којих је сваки имао по 200 логора, у којима је било заточено седам - осам милиона људи (1938), који су се ту могли наћи - без икаквог јасног разлога

*****************************************************

Зна се да су у истрагама које су претходиле најважнијим судским процесима (1936 - 1938) признања која су била извлачена од оптужених била потпуно лажна. Истражитељи су користили мешавину разноликих метода како би добили одговоре који су им били потребни.

Неки су били директни - обећавали су жртвама да ће остати у животу и, што је још важније, преживеће њихове породице уколико се они повинују (обећања, нарочито када је реч о оптуженима, која су се ретко кад одржала). Други су више волели добро испробан репертоар физичког мучења, а примењивано је све што је доносило резултате.

Судски процес Бухарину

Оно што је у то време било важно јесте да је већина комуниста морала да сачува веру у совјетски кредо. Тај систем јесте био као вера - одрећи га се за њих је било немогуће. Ово се може видети у изразито отровној поновној процени, у последњој молби Бухариновој, који и сам није био баш невин: "Три месеца сам одбијао да било шта кажем. Онда сам почео да сведочим. Питао сам се: ако мораш да умреш, због чега умиреш? - једна потпуно црна празнина диже се пред тобом... Не постоји ниша ради чега би требало умрети, уколико човек жели да умре неокајан... Aли рецимо да не умреш, претпоставимо да неким чудом преживиш, чему опет то? Изолован од свих, непријатељ народа... потпуно изолован од свега што сачињава суштину живота" (Судски процес Бухарину, 777-787, цитирано у Conquest, 1990: 118).

... У неким, бизарнијим случајевима, рођаци су давали своју сагласност за чистке, чак и када је и неколико чланова њихове породице било погубљено. Вера је говорила да диктати Партије морају бити правични. Aли, врло је много случајева, нарочито кад су они о којима је реч били у вишим круговима власти, да њихови најближи, супруге и деца, једноставно нису преживели. Партија није имала гриже савести када је потпуно брисала све, да би почела испочетка.

... Пошто је уверење о непогрешивости лидера једном било прихваћено, он је био слободан да се позабави далекосежнијим плановима и режим ослободи од "завереника" и "издајника". Чистке су се прошириле наниже, кроз читаву хијерархију, до гомиле ситних службеника: процењује се да је нестало 206 секретара регионалних партијских организација (Медведев, 1979). Уколико би Стаљинови агенти одлучили да је одређени регионални газда непријатељ народа, он би био ликвидиран, као и већи део, ако не и целокупно његово особље. У току истраге, неко би оптужио своје колеге, или су они били проглашавани кривим једноставно зато што су у вези са шефом. У таквим случајевима погубљења су често вршена и без икаквог суђења.

Стаљинови спискови

Чини се да је Стаљин лично парафирао спискове за стрељања, а они су често имали неколико стотина имена, и то као свакодневни рутински посао, мада је водио рачуна да се дистанцира од физичке реалности терора. Наравно да не постоје никакви поуздани докази да је он икада присуствовао било ком испитивању или погубљењу, мада је могуће да је тајно пратио нека суђења. Један комплет спискова, за 20. август 1938, садржи 736 имена, од којих су 200 војна лица, а 15 супруге (Conquest, 1990:235).

Човек се пита колико је времена било одвојено за проучавање сваког појединачног случаја. Они који су ово избегли и били затворени, могли су се сматрати срећним, мада ни у ком случају нису били сигурни да ће преживети у неком од логора. A било је чак 125 логорских центара, од којих је сваки имао по 200 логора, у којима је било заточено 7-8 милиона људи (1938), који су се ту могли наћи и због најтривијалнијих разлога или - што није било неуобичајено - без икаквог јасног разлога. (Ово треба упоредити с периодом пре Револуције, 1912, када је у затворима било укупно око 200.000 људи.) Затвореници су могли, наравно, да помру од глади, хладноће и болести, али су могли бити и убијени. Казна од десет година затвора у логору "без кореспонденције" несумњиво је била смртна пресуда.

Повремено, упућиване су наредбе из Кремља локалним НКВД-овцима за додатна погубљења ухапшених. Неки су били стављени на спискове за погубљења само зато што их је неко потказао да се уопштено жале на услове живота. Зна се да је Јежов лично отишао у Украјину како би наредио још 30.000 стрељања, за која ће се од НКВД-а тражити да поднесе "допунске" спискове. Чистке нису важиле само за политичке непријатеље у ужем смислу.

Комунистичка теорија државе захтевала је "тачно" тумачење свих видова заједничког живота, па се према томе сматрало легитимним да партијски лидери доведу у питање природу совјетске културе у целини. На Кијевској академији наука, на пример, сви њени секретари, по реду, између 1921. и 1938. били су ухапшени, а исто тако и шест од седам ректора универзитета. Међутим, ипак су писци - који су, као "класа", имали највише склоности да показују независно мишљење - најгоре прошли. Процењује се да је из разноразних разлога, од 700 писаца, колико се окупило на Првом конгресу совјетских писаца 1934, само 50 преживело и дочекало Други конгрес, 1954. Удружење руских писаца сада процењује да је око 2.000 писаца било под "репресијом", а 75 процената њих нашло је смрт по затворима или у логорима.

(Наставиће се)

Процјењује се да је око 2.000 писаца било под "репресијом", а 75 одсто њих нашло је смрт по затворима или у логорима

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.