LICA DESPOTIZMA - Stvoreno uvjerenje da je lider nepogrešiv

Zatvorenici su mogli da pomru od gladi, hladnoće i bolesti, ali su mogli biti i ubijeni. Kazna od deset godina zatvora u logoru bila je smrtna presuda. Čini se da je Staljin lično parafirao spiskove za strijeljanja, a oni su često imali nekoliko stotina imena

Bilo je 125 logorskih centara, od kojih je svaki imao po 200 logora, u kojima je bilo zatočeno sedam - osam miliona ljudi (1938), koji su se tu mogli naći - bez ikakvog jasnog razloga

*****************************************************

Zna se da su u istragama koje su prethodile najvažnijim sudskim procesima (1936 - 1938) priznanja koja su bila izvlačena od optuženih bila potpuno lažna. Istražitelji su koristili mešavinu raznolikih metoda kako bi dobili odgovore koji su im bili potrebni.

Neki su bili direktni - obećavali su žrtvama da će ostati u životu i, što je još važnije, preživeće njihove porodice ukoliko se oni povinuju (obećanja, naročito kada je reč o optuženima, koja su se retko kad održala). Drugi su više voleli dobro isproban repertoar fizičkog mučenja, a primenjivano je sve što je donosilo rezultate.

Sudski proces Buharinu

Ono što je u to vreme bilo važno jeste da je većina komunista morala da sačuva veru u sovjetski kredo. Taj sistem jeste bio kao vera - odreći ga se za njih je bilo nemoguće. Ovo se može videti u izrazito otrovnoj ponovnoj proceni, u poslednjoj molbi Buharinovoj, koji i sam nije bio baš nevin: "Tri meseca sam odbijao da bilo šta kažem. Onda sam počeo da svedočim. Pitao sam se: ako moraš da umreš, zbog čega umireš? - jedna potpuno crna praznina diže se pred tobom... Ne postoji niša radi čega bi trebalo umreti, ukoliko čovek želi da umre neokajan... Ali recimo da ne umreš, pretpostavimo da nekim čudom preživiš, čemu opet to? Izolovan od svih, neprijatelj naroda... potpuno izolovan od svega što sačinjava suštinu života" (Sudski proces Buharinu, 777-787, citirano u Conquest, 1990: 118).

... U nekim, bizarnijim slučajevima, rođaci su davali svoju saglasnost za čistke, čak i kada je i nekoliko članova njihove porodice bilo pogubljeno. Vera je govorila da diktati Partije moraju biti pravični. Ali, vrlo je mnogo slučajeva, naročito kad su oni o kojima je reč bili u višim krugovima vlasti, da njihovi najbliži, supruge i deca, jednostavno nisu preživeli. Partija nije imala griže savesti kada je potpuno brisala sve, da bi počela ispočetka.

... Pošto je uverenje o nepogrešivosti lidera jednom bilo prihvaćeno, on je bio slobodan da se pozabavi dalekosežnijim planovima i režim oslobodi od "zaverenika" i "izdajnika". Čistke su se proširile naniže, kroz čitavu hijerarhiju, do gomile sitnih službenika: procenjuje se da je nestalo 206 sekretara regionalnih partijskih organizacija (Medvedev, 1979). Ukoliko bi Staljinovi agenti odlučili da je određeni regionalni gazda neprijatelj naroda, on bi bio likvidiran, kao i veći deo, ako ne i celokupno njegovo osoblje. U toku istrage, neko bi optužio svoje kolege, ili su oni bili proglašavani krivim jednostavno zato što su u vezi sa šefom. U takvim slučajevima pogubljenja su često vršena i bez ikakvog suđenja.

Staljinovi spiskovi

Čini se da je Staljin lično parafirao spiskove za streljanja, a oni su često imali nekoliko stotina imena, i to kao svakodnevni rutinski posao, mada je vodio računa da se distancira od fizičke realnosti terora. Naravno da ne postoje nikakvi pouzdani dokazi da je on ikada prisustvovao bilo kom ispitivanju ili pogubljenju, mada je moguće da je tajno pratio neka suđenja. Jedan komplet spiskova, za 20. avgust 1938, sadrži 736 imena, od kojih su 200 vojna lica, a 15 supruge (Conquest, 1990:235).

Čovek se pita koliko je vremena bilo odvojeno za proučavanje svakog pojedinačnog slučaja. Oni koji su ovo izbegli i bili zatvoreni, mogli su se smatrati srećnim, mada ni u kom slučaju nisu bili sigurni da će preživeti u nekom od logora. A bilo je čak 125 logorskih centara, od kojih je svaki imao po 200 logora, u kojima je bilo zatočeno 7-8 miliona ljudi (1938), koji su se tu mogli naći i zbog najtrivijalnijih razloga ili - što nije bilo neuobičajeno - bez ikakvog jasnog razloga. (Ovo treba uporediti s periodom pre Revolucije, 1912, kada je u zatvorima bilo ukupno oko 200.000 ljudi.) Zatvorenici su mogli, naravno, da pomru od gladi, hladnoće i bolesti, ali su mogli biti i ubijeni. Kazna od deset godina zatvora u logoru "bez korespondencije" nesumnjivo je bila smrtna presuda.

Povremeno, upućivane su naredbe iz Kremlja lokalnim NKVD-ovcima za dodatna pogubljenja uhapšenih. Neki su bili stavljeni na spiskove za pogubljenja samo zato što ih je neko potkazao da se uopšteno žale na uslove života. Zna se da je Ježov lično otišao u Ukrajinu kako bi naredio još 30.000 streljanja, za koja će se od NKVD-a tražiti da podnese "dopunske" spiskove. Čistke nisu važile samo za političke neprijatelje u užem smislu.

Komunistička teorija države zahtevala je "tačno" tumačenje svih vidova zajedničkog života, pa se prema tome smatralo legitimnim da partijski lideri dovedu u pitanje prirodu sovjetske kulture u celini. Na Kijevskoj akademiji nauka, na primer, svi njeni sekretari, po redu, između 1921. i 1938. bili su uhapšeni, a isto tako i šest od sedam rektora univerziteta. Međutim, ipak su pisci - koji su, kao "klasa", imali najviše sklonosti da pokazuju nezavisno mišljenje - najgore prošli. Procenjuje se da je iz raznoraznih razloga, od 700 pisaca, koliko se okupilo na Prvom kongresu sovjetskih pisaca 1934, samo 50 preživelo i dočekalo Drugi kongres, 1954. Udruženje ruskih pisaca sada procenjuje da je oko 2.000 pisaca bilo pod "represijom", a 75 procenata njih našlo je smrt po zatvorima ili u logorima.

(Nastaviće se)

Procjenjuje se da je oko 2.000 pisaca bilo pod "represijom", a 75 odsto njih našlo je smrt po zatvorima ili u logorima

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.