ЛИЦA ДЕСПОТИЗМA - Стаљинова диктатура у име пролетаријата

Николај Јежов, некадашњи фабрички радник био је сићушан човек и изгледао је комично, али у његовом раду на челу НКВД-а није било ничег комичног. У ствари, он ће постати један од оних кога су се у Совјетском Савезу највише плашили

Ђерински, први шеф Чеке (претходник КГБ), на самрти је изјавио да себе никада није штедио на рачун државе. То је схватљиво када је између 1917. и 1921. Чека извела, како се процјењује, 250.000 погубљења

******************************************

Обично се Стаљинове бруталне и репресивне активности датирају почев од позних двадесетих година двадесетог века; међутим, тај менталитет лова на вештице постоји од како су бољшевици преузели власт. Погубљења класних непријатеља била су уобичајена и у Лељиновом режиму, нарочито у првим данима, када су бољшевици покушавали да консолидују своју владавину. Године 1926. Ђержински, први шеф Чеке (претходник каснијег КГБ), на самрти је изјавио да себе никада није штедео на рачун државе.

То постаје схватљиво када се сетимо да је између 1917. и 1921. Чека извела, како се процењује, 250.000 погубљења (Aндрењ и Гордиевскџ, 1990:41). Тешко је замислити да су се ствари у том смислу могле погоршати; а ипак, под Стаљином је данак смрти стигао до милионских цифара. Редовно су обављане, обично мање, чистке дисидената, "издајника и рушилаца", оних за које се сматрало да су криви како за привредну тако и за политичку субверзију. Осуђени су слати у неки од бројних радних логора који су били изграђени на крајњем северу земље, или су просто нестајали.

Понижење оптужених

Понекад су оптужени добијали сагласност на привилегију - или понижење - некаквог судског процеса, при чему је читав поступак био безнадежно прејудициран, уз смишљено испољавану јавну осуду, с поворкама људи који захтевају смрт за "империјалистичке агенте". Када би социјалистички експеримент негде погрешио, било случајно, услед неспособности или због изразито лошег планирања, није се могла допустити мисао да је социјализам тај који греши. То је морало да буде дело страних агентура које желе да доведу до колапса режима. Завере су налажене на сваком месту. Тадашња тајна полиција (ОГПУ) показивала је посебну преданост кад је о контрареволуционарним заверама реч, а томе је доприносила и Стаљинова неизлечиво сумњичава природа.

Године 1934. ОГПУ је био реконституисан - постао је НКВД (Народни комесаријат за унутрашње послове) под вођством једног од огавнијих чланова совјетске хијерархије, Хенриха Јагоде. Мада је, терминолошки, НКВД био политичка полиција, сам израз се обично користи да означи моћну снагу која је била комбинација редовне полиције, одељења за криминалистичку истрагу, пограничне полиције и - најзлослутније од свега - саме политичке полиције.

Како је то уобичајено у аутократским друштвима, те снаге биле су директно одговорне лидеру лично, у овом случају Стаљину (о коме се и даље обично говорило као о Секретару), посредством његовог личног секретаријата. Исте те године један од главних Стаљинових супарника, руководилац лењинградског партијског огранка, Сергеј Киров, био је погубљен, скоро извесно по Стаљиновом налогу, мада је кривица била брижљиво скренута на другу страну.

Службеници који су "олакшали" Кировљеву смрт нису били кажњени истога трена, али су били тихо поубијани у чисткама током наредне три године, могуће зато да никада ништа не би могло да инкриминише праве кривце. Уз то, у току истих тих чистки, убиство Кирова послужило је као згодно оправдање да се оптуже и многи други који нису имали никакве везе са злочином саучесништва (како је то сам Стаљин рекао, "подло убиство друга Кирова" открило је "многе сумњиве елементе унутар Партије" - цитирали Aндрењ и Гордиевскџ, 1990:101).

Јежова страховлада

Оно је такође убрзало доношење новог закона који је НКВД-у дао ефикасну власт над животом и смрћу свих оних који су били широко класификовани као "терористи", или у које се и само сумњало, због било какве такозване субверзивне активности.

Већ је речено да се они који се налазе најближе деспотима највише и плаше њих. Стаљин је за то савршен пример. Има доказа из којих се јасно види да је планирао да се реши многих непосредних сарадника којима или није сасвим веровао или је помишљао да би могли да се супротставе његовој политици; Јагода је управо такав случај.

После две године проведене у служби, он и његова организација били су оптужени да су јако спори у прогону и кажњавању контрареволуционара. Јагода је био отпуштен, да би се само неколико месеци касније појавио на Стаљиновом списку проскрибованих. Његово место заузела једна још мање допадљива личност, Николај Јежов, некадашњи фабрички радник. Јежов је био сићушан човек (био је висок мање од пет стопа) а гајио је несхватљиву љубав према превеликим капутима, због чега је изгледао благо смешно у званичним приликама. Aли у његовом раду на челу НКВД-а није било ничег комичног; у ствари, он ће постати један од оних кога су се у Совјетском Савезу највише плашили, а период чистки понекад се незванично назива јежовшином, страховладом Јежова.

Јежов је убрзо почео да јавно оптужује свога претходника за издају државе и постављање шпијуна чак унутар самог НКВД-а. Један од циничнијих његових слушалаца приметио је да је аплауз којим је ова оптужба пропраћена био мотивисан искључиво жељом публике да настави да живи чак и ако је то значило издавање најближих пријатеља...

*****************

Године 1934. ОГПУ је реконституисан - постао је НКВД (Народни комесаријат за унутрашње послове)

( Наставиће се )

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.