LICA DESPOTIZMA - Staljinova diktatura u ime proletarijata

Nikolaj Ježov, nekadašnji fabrički radnik bio je sićušan čovek i izgledao je komično, ali u njegovom radu na čelu NKVD-a nije bilo ničeg komičnog. U stvari, on će postati jedan od onih koga su se u Sovjetskom Savezu najviše plašili

Đerinski, prvi šef Čeke (prethodnik KGB), na samrti je izjavio da sebe nikada nije štedio na račun države. To je shvatljivo kada je između 1917. i 1921. Čeka izvela, kako se procjenjuje, 250.000 pogubljenja

******************************************

Obično se Staljinove brutalne i represivne aktivnosti datiraju počev od poznih dvadesetih godina dvadesetog veka; međutim, taj mentalitet lova na veštice postoji od kako su boljševici preuzeli vlast. Pogubljenja klasnih neprijatelja bila su uobičajena i u Leljinovom režimu, naročito u prvim danima, kada su boljševici pokušavali da konsoliduju svoju vladavinu. Godine 1926. Đeržinski, prvi šef Čeke (prethodnik kasnijeg KGB), na samrti je izjavio da sebe nikada nije štedeo na račun države.

To postaje shvatljivo kada se setimo da je između 1917. i 1921. Čeka izvela, kako se procenjuje, 250.000 pogubljenja (Andrenj i Gordievskdž, 1990:41). Teško je zamisliti da su se stvari u tom smislu mogle pogoršati; a ipak, pod Staljinom je danak smrti stigao do milionskih cifara. Redovno su obavljane, obično manje, čistke disidenata, "izdajnika i rušilaca", onih za koje se smatralo da su krivi kako za privrednu tako i za političku subverziju. Osuđeni su slati u neki od brojnih radnih logora koji su bili izgrađeni na krajnjem severu zemlje, ili su prosto nestajali.

Poniženje optuženih

Ponekad su optuženi dobijali saglasnost na privilegiju - ili poniženje - nekakvog sudskog procesa, pri čemu je čitav postupak bio beznadežno prejudiciran, uz smišljeno ispoljavanu javnu osudu, s povorkama ljudi koji zahtevaju smrt za "imperijalističke agente". Kada bi socijalistički eksperiment negde pogrešio, bilo slučajno, usled nesposobnosti ili zbog izrazito lošeg planiranja, nije se mogla dopustiti misao da je socijalizam taj koji greši. To je moralo da bude delo stranih agentura koje žele da dovedu do kolapsa režima. Zavere su nalažene na svakom mestu. Tadašnja tajna policija (OGPU) pokazivala je posebnu predanost kad je o kontrarevolucionarnim zaverama reč, a tome je doprinosila i Staljinova neizlečivo sumnjičava priroda.

Godine 1934. OGPU je bio rekonstituisan - postao je NKVD (Narodni komesarijat za unutrašnje poslove) pod vođstvom jednog od ogavnijih članova sovjetske hijerarhije, Henriha Jagode. Mada je, terminološki, NKVD bio politička policija, sam izraz se obično koristi da označi moćnu snagu koja je bila kombinacija redovne policije, odeljenja za kriminalističku istragu, pogranične policije i - najzloslutnije od svega - same političke policije.

Kako je to uobičajeno u autokratskim društvima, te snage bile su direktno odgovorne lideru lično, u ovom slučaju Staljinu (o kome se i dalje obično govorilo kao o Sekretaru), posredstvom njegovog ličnog sekretarijata. Iste te godine jedan od glavnih Staljinovih suparnika, rukovodilac lenjingradskog partijskog ogranka, Sergej Kirov, bio je pogubljen, skoro izvesno po Staljinovom nalogu, mada je krivica bila brižljivo skrenuta na drugu stranu.

Službenici koji su "olakšali" Kirovljevu smrt nisu bili kažnjeni istoga trena, ali su bili tiho poubijani u čistkama tokom naredne tri godine, moguće zato da nikada ništa ne bi moglo da inkriminiše prave krivce. Uz to, u toku istih tih čistki, ubistvo Kirova poslužilo je kao zgodno opravdanje da se optuže i mnogi drugi koji nisu imali nikakve veze sa zločinom saučesništva (kako je to sam Staljin rekao, "podlo ubistvo druga Kirova" otkrilo je "mnoge sumnjive elemente unutar Partije" - citirali Andrenj i Gordievskdž, 1990:101).

Ježova strahovlada

Ono je takođe ubrzalo donošenje novog zakona koji je NKVD-u dao efikasnu vlast nad životom i smrću svih onih koji su bili široko klasifikovani kao "teroristi", ili u koje se i samo sumnjalo, zbog bilo kakve takozvane subverzivne aktivnosti.

Već je rečeno da se oni koji se nalaze najbliže despotima najviše i plaše njih. Staljin je za to savršen primer. Ima dokaza iz kojih se jasno vidi da je planirao da se reši mnogih neposrednih saradnika kojima ili nije sasvim verovao ili je pomišljao da bi mogli da se suprotstave njegovoj politici; Jagoda je upravo takav slučaj.

Posle dve godine provedene u službi, on i njegova organizacija bili su optuženi da su jako spori u progonu i kažnjavanju kontrarevolucionara. Jagoda je bio otpušten, da bi se samo nekoliko meseci kasnije pojavio na Staljinovom spisku proskribovanih. Njegovo mesto zauzela jedna još manje dopadljiva ličnost, Nikolaj Ježov, nekadašnji fabrički radnik. Ježov je bio sićušan čovek (bio je visok manje od pet stopa) a gajio je neshvatljivu ljubav prema prevelikim kaputima, zbog čega je izgledao blago smešno u zvaničnim prilikama. Ali u njegovom radu na čelu NKVD-a nije bilo ničeg komičnog; u stvari, on će postati jedan od onih koga su se u Sovjetskom Savezu najviše plašili, a period čistki ponekad se nezvanično naziva ježovšinom, strahovladom Ježova.

Ježov je ubrzo počeo da javno optužuje svoga prethodnika za izdaju države i postavljanje špijuna čak unutar samog NKVD-a. Jedan od ciničnijih njegovih slušalaca primetio je da je aplauz kojim je ova optužba propraćena bio motivisan isključivo željom publike da nastavi da živi čak i ako je to značilo izdavanje najbližih prijatelja...

*****************

Godine 1934. OGPU je rekonstituisan - postao je NKVD (Narodni komesarijat za unutrašnje poslove)

( Nastaviće se )

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.