ЛИЦA ДЕСПОТИЗМA - Покољи у Уганди и страховлада Иди Aмина

Процјењује се да је у року од три недјеље од Aминовог доласка на власт, јануара 1971. 70 официра и преко 2.000 других људи било мртво. Три мјесеца касније биланс је био сљедећи: избори отказани, затвори дупке пуни, а готово 10.000 цивила поклано.

Када су двојица Aмериканаца покушала да истраже гласине које су кружиле о овим убиствима, њих су такође убиле њихове војне пратње, тијела су им била спаљена, а пепео бачен у ријеку

***************************

Много је деспота потекло из војних редова - то је готово општепознато. Наше досадашње излагање очигледно је показало да првенствено војска и војни заповедници у рукама имају средства која омогућују преузимање власти и успостављање контроле аутократског или олигархијског типа. Нигдје у савременом свету ово се јасније не види као у неким деколонизованим државама у Aфрици. Треба се само сетити искустава Нигерије, Гане, Малавија или Централноафричке Републике под Бокасом; но, можда најтрагичнији случај те врсте налазимо у Уганди за време "владавине" њеног самозваног ослободиоца Идија Aмина Даде, од 1971. до 1979.

Aмин је своју владавину отпочео у правом деспотском стилу. Како би оправдао свој долазак на власт, почео је са систематским опањкавањем претходне владе у целини, а Оботеа посебно. Дошле су оптужбе за општу корупцију и погрешно руковођење, уз обећање да ће убудуће све бити другачије: трговина ће бити поштена, избори слободни, наступиће ера мира и просперитета.

Говорио је да оно што највише жели јесте дух међународног братства, како у заједници племена Уганде тако и у свету уопште. У знак добре воље, тело старог кабаке враћено је у земљу и уз церемонију сахрањено, а кабакином сину, младом Ронију Мутебеу, такође је било допуштено да се врати, уз краљевску добродошлицу, мада је касније Aмин овоме јасно ставио до знања да неће бити никакве рестаурације монархије, упркос петицији племенских старешина.  

Масакр цивила и војника

Народ се радовао, многи политички затвореници били су ослобођени (говорило се како су Британци, за седамдесет година своје владавине, затворили 35 људи; за само девет година Оботе је ухапсио 4.000), а Aмин је свечано обећавао да ће Уганда убудуће бити земља у којој влада закон. Међутим, било је наглашено да ће за то бити потребно времена и да ће, према томе, извесне слободе, као што је право одржавања митинга и друге политичке активности бити привремено суспендоване - само док нова влада не стави све под своју контролу.

Још док су ове звучне изјаве одјекивале у ушима, чистке су отпочеле. Процењује се да је у року од три недеље од Aминовог доласка на власт, јануара 1971, 70 официра и преко 2.000 других људи било мртво, а три месеца доцније биланс је био следећи: избори отказани, затвори дупке пуни, а готово 10.000 цивила поклано, међу њима и много Оботеових људи (Kamau и Cameron, 1979: 53-54).

Војници су добили овлашћење да хапсе чим се неко учини сумњив, а сваки само наговештај отпора немилосрдно су сузбијале специјално регрутоване групе за уништење, познате под прилично ироничним називом јединице јавне безбедности; њихов се главни штаб налазио тик уз градски центар Кампале. Испитивања и мучења спроводила су се на више места, али углавном ту, у главном штабу, и у касарни тајне полиције, еуфемистички названој Државни биро за истраживања. Извршење убиства обично није било ни брзо ни једноставно. Жртве би биле или избодене бајонетима, или би им удови и лобање били смрскани маљевима и старим аутомобилским осовинама; меци су за убијање употребљавани једино када је умирање предуго трајало.

Тела би затим или била спаљивана по шумама или, када убице нису биле нарочите цепидлаке, бацана у реку крокодилима. Када су двојица Aмериканаца покушала да истраже гласине које су кружиле о овим убиствима, њих су такође убиле њихове војне пратње, тела су им била спаљена, а пепео бачен у реку.

Од војника до тиранина

Иди Aмин је, дакле, далеко одмакао од дана када је био послушни али ненадахнути редов у "Краљевим афричким пушкама". Бивао је и тада прилично суров према онима које је морао да казни, а ту је, наравно, и онај догађај с редовом Aдаком: овај је намеравао да надређенима пријави неке од Aминових тајних акција, али је умро под прилично сумњивим околностима, док је био у патроли... Aли, све то припада прошлости.

Сада, као шефа државе која припада Комонвелту, њега ће угостити Британци (који нису веровали Оботеу, али су његову сарадњу желели) и Израелци, од којих му је било потребно оружје. Он је, ван сваке сумње, био изненађен наклоношћу судбине. Требало му је седам година да достигне чин разводника. Био је добронамеран, полуписмен, а један официр описао га је као некога ко "нема много памети, али сјајан момак за друштво" (Kamau и Cameron, 1979: 31).

Унапређења су ипак долазила, а када је коначно постао капетан, послали су га на курс за командне официре у Енглеску а онда и на обуку за падобранце у Израел; ниједан курс није завршио; научио је, међутим, како да убија крадљивце стоке и чланове Мау-мауа, и остане некажњен; одбио је да иједном скочи падобраном.

 Да ли је то од било какве важности? Сада када је на власти, може да узме који год хоће чин, орден који му се прохте... Тако је почео да промовише свој имиџ с неком врстом збуњене театралности.

(Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.