LICA DESPOTIZMA - Pokolji u Ugandi i strahovlada Idi Amina

Procjenjuje se da je u roku od tri nedjelje od Aminovog dolaska na vlast, januara 1971. 70 oficira i preko 2.000 drugih ljudi bilo mrtvo. Tri mjeseca kasnije bilans je bio sljedeći: izbori otkazani, zatvori dupke puni, a gotovo 10.000 civila poklano.

Kada su dvojica Amerikanaca pokušala da istraže glasine koje su kružile o ovim ubistvima, njih su takođe ubile njihove vojne pratnje, tijela su im bila spaljena, a pepeo bačen u rijeku

***************************

Mnogo je despota poteklo iz vojnih redova - to je gotovo opštepoznato. Naše dosadašnje izlaganje očigledno je pokazalo da prvenstveno vojska i vojni zapovednici u rukama imaju sredstva koja omogućuju preuzimanje vlasti i uspostavljanje kontrole autokratskog ili oligarhijskog tipa. Nigdje u savremenom svetu ovo se jasnije ne vidi kao u nekim dekolonizovanim državama u Africi. Treba se samo setiti iskustava Nigerije, Gane, Malavija ili Centralnoafričke Republike pod Bokasom; no, možda najtragičniji slučaj te vrste nalazimo u Ugandi za vreme "vladavine" njenog samozvanog oslobodioca Idija Amina Dade, od 1971. do 1979.

Amin je svoju vladavinu otpočeo u pravom despotskom stilu. Kako bi opravdao svoj dolazak na vlast, počeo je sa sistematskim opanjkavanjem prethodne vlade u celini, a Obotea posebno. Došle su optužbe za opštu korupciju i pogrešno rukovođenje, uz obećanje da će ubuduće sve biti drugačije: trgovina će biti poštena, izbori slobodni, nastupiće era mira i prosperiteta.

Govorio je da ono što najviše želi jeste duh međunarodnog bratstva, kako u zajednici plemena Ugande tako i u svetu uopšte. U znak dobre volje, telo starog kabake vraćeno je u zemlju i uz ceremoniju sahranjeno, a kabakinom sinu, mladom Roniju Mutebeu, takođe je bilo dopušteno da se vrati, uz kraljevsku dobrodošlicu, mada je kasnije Amin ovome jasno stavio do znanja da neće biti nikakve restauracije monarhije, uprkos peticiji plemenskih starešina.  

Masakr civila i vojnika

Narod se radovao, mnogi politički zatvorenici bili su oslobođeni (govorilo se kako su Britanci, za sedamdeset godina svoje vladavine, zatvorili 35 ljudi; za samo devet godina Obote je uhapsio 4.000), a Amin je svečano obećavao da će Uganda ubuduće biti zemlja u kojoj vlada zakon. Međutim, bilo je naglašeno da će za to biti potrebno vremena i da će, prema tome, izvesne slobode, kao što je pravo održavanja mitinga i druge političke aktivnosti biti privremeno suspendovane - samo dok nova vlada ne stavi sve pod svoju kontrolu.

Još dok su ove zvučne izjave odjekivale u ušima, čistke su otpočele. Procenjuje se da je u roku od tri nedelje od Aminovog dolaska na vlast, januara 1971, 70 oficira i preko 2.000 drugih ljudi bilo mrtvo, a tri meseca docnije bilans je bio sledeći: izbori otkazani, zatvori dupke puni, a gotovo 10.000 civila poklano, među njima i mnogo Oboteovih ljudi (Kamau i Cameron, 1979: 53-54).

Vojnici su dobili ovlašćenje da hapse čim se neko učini sumnjiv, a svaki samo nagoveštaj otpora nemilosrdno su suzbijale specijalno regrutovane grupe za uništenje, poznate pod prilično ironičnim nazivom jedinice javne bezbednosti; njihov se glavni štab nalazio tik uz gradski centar Kampale. Ispitivanja i mučenja sprovodila su se na više mesta, ali uglavnom tu, u glavnom štabu, i u kasarni tajne policije, eufemistički nazvanoj Državni biro za istraživanja. Izvršenje ubistva obično nije bilo ni brzo ni jednostavno. Žrtve bi bile ili izbodene bajonetima, ili bi im udovi i lobanje bili smrskani maljevima i starim automobilskim osovinama; meci su za ubijanje upotrebljavani jedino kada je umiranje predugo trajalo.

Tela bi zatim ili bila spaljivana po šumama ili, kada ubice nisu bile naročite cepidlake, bacana u reku krokodilima. Kada su dvojica Amerikanaca pokušala da istraže glasine koje su kružile o ovim ubistvima, njih su takođe ubile njihove vojne pratnje, tela su im bila spaljena, a pepeo bačen u reku.

Od vojnika do tiranina

Idi Amin je, dakle, daleko odmakao od dana kada je bio poslušni ali nenadahnuti redov u "Kraljevim afričkim puškama". Bivao je i tada prilično surov prema onima koje je morao da kazni, a tu je, naravno, i onaj događaj s redovom Adakom: ovaj je nameravao da nadređenima prijavi neke od Aminovih tajnih akcija, ali je umro pod prilično sumnjivim okolnostima, dok je bio u patroli... Ali, sve to pripada prošlosti.

Sada, kao šefa države koja pripada Komonveltu, njega će ugostiti Britanci (koji nisu verovali Oboteu, ali su njegovu saradnju želeli) i Izraelci, od kojih mu je bilo potrebno oružje. On je, van svake sumnje, bio iznenađen naklonošću sudbine. Trebalo mu je sedam godina da dostigne čin razvodnika. Bio je dobronameran, polupismen, a jedan oficir opisao ga je kao nekoga ko "nema mnogo pameti, ali sjajan momak za društvo" (Kamau i Cameron, 1979: 31).

Unapređenja su ipak dolazila, a kada je konačno postao kapetan, poslali su ga na kurs za komandne oficire u Englesku a onda i na obuku za padobrance u Izrael; nijedan kurs nije završio; naučio je, međutim, kako da ubija kradljivce stoke i članove Mau-maua, i ostane nekažnjen; odbio je da ijednom skoči padobranom.

 Da li je to od bilo kakve važnosti? Sada kada je na vlasti, može da uzme koji god hoće čin, orden koji mu se prohte... Tako je počeo da promoviše svoj imidž s nekom vrstom zbunjene teatralnosti.

(Nastaviće se)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.