ЛИЦA ДЕСПОТИЗМA - Папски развратници усред Ватикана

Рим је у 14. вијеку описиван као сметљиште гријеха. На око 50.000 становника долазило је неких 7.000 проститутки, оне су углавном радиле по јавним кућама које су имале папско овлашћење, а у њима су болести, нарочито венеричне, биле уобичајене.

Криминал је цвјетао, у просјеку је било 14 убистава дневно. Избор Родрига Борџије за папу и те како је узнемирујуће дјеловао на италијанску политику уопште

******************************

Папство је пролазило кроз периоде веома променљиве среће; понајвише се то види у периоду који обично називамо средњим веком. Озбиљна неслагања о томе ко треба да буде биран на тај положај окончала су се "великим расцепом", кад су двојица папа "владала" у исто време (1377-1378), један у Риму а други у Aвињону, при чему су сваког од њих подржавале одговарајуће групе европских држава.

Рим је у то време описиван као сметлиште греха. На око 50.000 становника долазило је неких 7.000 проститутки, оне су углавном радиле по јавним кућама које су имале папско овлашћење, а у њима су болести, нарочито венеричне, биле уобичајене. Криминал је цветао: у просеку је било 14 убистава дневно. Сам град је наводно био аутономан а њиме су у ствари управљали црквени службеници у оквиру бирократске структуре познате под називом курија. Њу су чинила одељења која су се бавила финансијском администрацијом. Приходи папског Рима буквално су били непроцењиви.

Богаћење у име Бога

Крајем петнаестог века он је био једна од најбогатијих италијанских држава јер је, сем уобичајених пореза, ту било и нерегистрованих али знатних поклона у новцу и драгом камењу, а много тога одлазило је право у папину приватну ризницу. Технички гледано, његова власт била је потчињена вољи Већа кардинала, али је противљења често било могуће заобићи даривањем или укидањем папског патроната, нешто налик односу између данашњег премијера у Британији и Кабинета. У пракси, према томе, папе су уживале буквално неограничену моћ.

Били су богати, често страшно богати; били су овоземаљски владари и, сходно томе, живели у огромним дворцима, са свитом слугу. Како су били и верске вође, само су они имали на располагању духовне санкције, а њих су у то време сви уопштено признавали. Чак су се и краљеви плашили претње екскомуникацијом. Било је зато најбоље држати се уз папство: мало небеско осигурање могло је да буде од користи, а да шкоди није могло никако.

Злоупотребе које је више свештенство вршило производиле су одбојност како међу свештеницима тако и међу световњацима. Чак и пре Мартина Лутера и онога што се назива реформацијом, почетком шеснаестог века (а чији назив често доводи у заблуду), верске прилике петнаестог века створиле су претпротестантске реформаторе који су, као и Лутер, дошли из редова цркве. Један од најутицајнијих био је Ђироламо Савонарола (рођен 1451), скоро савременик Родрига Борџије, који је доцније постао папа Aлександар VI. Савонарола је постао веома познат као проповедник и на известан начин био екстремнији од Џона Виклифа, енглеског учењака кога називају "звездом зорњачом реформације", или чак и од самог Лутера. Савонарола је осуђивао и владаре и папство.

У Фиренци, где је био доминикански фратар, укључио се у политичке сукобе и помогао да се покрене револуција која је увела у период прихватљивије олигархијске владавине наместо контроле коју су спроводили аутократски чланови породице Медичи. То му је створило многе непријатеље, нарочито међу племством, и то како у Фиренци тако и у суседним земљама, које су се плашиле могућег утицаја таквих идеја на њихове владе. Његов радикализам ускоро је привукао пажњу папства; папа (Aлександар VI) забранио му је да проповеда јер се то што је говорио сматрало равним јереси. Није потребно ни рећи: пркосио је забрани, али тиме је већ оспорио власт Цркве, и зато је био екскомунициран (1497). Кад је постао persona non grata, схватио је да подршка коју је раније имао почиње да слаби. Тако изолован могао је да буде ухапшен без много халабуке; у тамници су га мучили, обесили и на крају спалили због јереси (1498) - био је "жртва сопственог фанатизма и моралног жара" (Ревилл, 1962:331) и, могло би се додати, нетрпељивости и несумњивог деспотизма папства.

Побијено пола породице

Јула месеца 1.500 године, на пример, дошло је до крвопролића каквог се не би постидео ни неки сценарио за савремени мафијашки обрачун. Познато је под циничним називом "крвава свадба", а реч је о сукобу током којега је половина породице Баљони из Перуђе побила другу половину исте породице, и то на спавању. Изнајмљивање убица увелико је било признато, а отров добро знани инструмент политике. Кад се, на пример, угледни члан миланског племства Франческо Сфорца, док је још био сасвим млад, оженио неком наследницом из Калабрије, Полисеном Русом, грофицом од Монталта, која му је родила кћерку, њена незадовољна тетка отровала је и мајку и дете, и приграбила наследство. Шпанце је био глас да су нарочито вешти с отровима; прича се да је Чезаре Борџија - који је био шпанског порекла - имао личног тровача, као што је имао и личног џелата.

Борџије су пореклом биле из Шпаније и тврдили су да потичу од краљева Aрагона. Aлфонсо Борџија је у Напуљ и дошао као представник Aрагона, а касније је постао кардинал. Шпанија је у то време настојала да стекне статус доминантне силе у Европи и силно је желела да има - боље рећи: био јој је неопходан - папа Шпанац у Ватикану; наде су јој се оствариле када је Aлфонсо Борџија постао Каликст III, 1455. године. Папе - бар у то време - нису имале ништа против мало непотизма, нарочито ако се то одржавало унутар породице.

************************

Борџије су поријеклом биле из Шпаније и тврдили су да потичу од краљева Aрагона

                                    ( Наставиће се )

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.