LICA DESPOTIZMA - Papski razvratnici usred Vatikana

Rim je u 14. vijeku opisivan kao smetljište grijeha. Na oko 50.000 stanovnika dolazilo je nekih 7.000 prostitutki, one su uglavnom radile po javnim kućama koje su imale papsko ovlašćenje, a u njima su bolesti, naročito venerične, bile uobičajene.

Kriminal je cvjetao, u prosjeku je bilo 14 ubistava dnevno. Izbor Rodriga Bordžije za papu i te kako je uznemirujuće djelovao na italijansku politiku uopšte

******************************

Papstvo je prolazilo kroz periode veoma promenljive sreće; ponajviše se to vidi u periodu koji obično nazivamo srednjim vekom. Ozbiljna neslaganja o tome ko treba da bude biran na taj položaj okončala su se "velikim rascepom", kad su dvojica papa "vladala" u isto vreme (1377-1378), jedan u Rimu a drugi u Avinjonu, pri čemu su svakog od njih podržavale odgovarajuće grupe evropskih država.

Rim je u to vreme opisivan kao smetlište greha. Na oko 50.000 stanovnika dolazilo je nekih 7.000 prostitutki, one su uglavnom radile po javnim kućama koje su imale papsko ovlašćenje, a u njima su bolesti, naročito venerične, bile uobičajene. Kriminal je cvetao: u proseku je bilo 14 ubistava dnevno. Sam grad je navodno bio autonoman a njime su u stvari upravljali crkveni službenici u okviru birokratske strukture poznate pod nazivom kurija. Nju su činila odeljenja koja su se bavila finansijskom administracijom. Prihodi papskog Rima bukvalno su bili neprocenjivi.

Bogaćenje u ime Boga

Krajem petnaestog veka on je bio jedna od najbogatijih italijanskih država jer je, sem uobičajenih poreza, tu bilo i neregistrovanih ali znatnih poklona u novcu i dragom kamenju, a mnogo toga odlazilo je pravo u papinu privatnu riznicu. Tehnički gledano, njegova vlast bila je potčinjena volji Veća kardinala, ali je protivljenja često bilo moguće zaobići darivanjem ili ukidanjem papskog patronata, nešto nalik odnosu između današnjeg premijera u Britaniji i Kabineta. U praksi, prema tome, pape su uživale bukvalno neograničenu moć.

Bili su bogati, često strašno bogati; bili su ovozemaljski vladari i, shodno tome, živeli u ogromnim dvorcima, sa svitom slugu. Kako su bili i verske vođe, samo su oni imali na raspolaganju duhovne sankcije, a njih su u to vreme svi uopšteno priznavali. Čak su se i kraljevi plašili pretnje ekskomunikacijom. Bilo je zato najbolje držati se uz papstvo: malo nebesko osiguranje moglo je da bude od koristi, a da škodi nije moglo nikako.

Zloupotrebe koje je više sveštenstvo vršilo proizvodile su odbojnost kako među sveštenicima tako i među svetovnjacima. Čak i pre Martina Lutera i onoga što se naziva reformacijom, početkom šesnaestog veka (a čiji naziv često dovodi u zabludu), verske prilike petnaestog veka stvorile su pretprotestantske reformatore koji su, kao i Luter, došli iz redova crkve. Jedan od najuticajnijih bio je Đirolamo Savonarola (rođen 1451), skoro savremenik Rodriga Bordžije, koji je docnije postao papa Aleksandar VI. Savonarola je postao veoma poznat kao propovednik i na izvestan način bio ekstremniji od Džona Viklifa, engleskog učenjaka koga nazivaju "zvezdom zornjačom reformacije", ili čak i od samog Lutera. Savonarola je osuđivao i vladare i papstvo.

U Firenci, gde je bio dominikanski fratar, uključio se u političke sukobe i pomogao da se pokrene revolucija koja je uvela u period prihvatljivije oligarhijske vladavine namesto kontrole koju su sprovodili autokratski članovi porodice Mediči. To mu je stvorilo mnoge neprijatelje, naročito među plemstvom, i to kako u Firenci tako i u susednim zemljama, koje su se plašile mogućeg uticaja takvih ideja na njihove vlade. Njegov radikalizam uskoro je privukao pažnju papstva; papa (Aleksandar VI) zabranio mu je da propoveda jer se to što je govorio smatralo ravnim jeresi. Nije potrebno ni reći: prkosio je zabrani, ali time je već osporio vlast Crkve, i zato je bio ekskomuniciran (1497). Kad je postao persona non grata, shvatio je da podrška koju je ranije imao počinje da slabi. Tako izolovan mogao je da bude uhapšen bez mnogo halabuke; u tamnici su ga mučili, obesili i na kraju spalili zbog jeresi (1498) - bio je "žrtva sopstvenog fanatizma i moralnog žara" (Revill, 1962:331) i, moglo bi se dodati, netrpeljivosti i nesumnjivog despotizma papstva.

Pobijeno pola porodice

Jula meseca 1.500 godine, na primer, došlo je do krvoprolića kakvog se ne bi postideo ni neki scenario za savremeni mafijaški obračun. Poznato je pod ciničnim nazivom "krvava svadba", a reč je o sukobu tokom kojega je polovina porodice Baljoni iz Peruđe pobila drugu polovinu iste porodice, i to na spavanju. Iznajmljivanje ubica uveliko je bilo priznato, a otrov dobro znani instrument politike. Kad se, na primer, ugledni član milanskog plemstva Frančesko Sforca, dok je još bio sasvim mlad, oženio nekom naslednicom iz Kalabrije, Polisenom Rusom, groficom od Montalta, koja mu je rodila kćerku, njena nezadovoljna tetka otrovala je i majku i dete, i prigrabila nasledstvo. Špance je bio glas da su naročito vešti s otrovima; priča se da je Čezare Bordžija - koji je bio španskog porekla - imao ličnog trovača, kao što je imao i ličnog dželata.

Bordžije su poreklom bile iz Španije i tvrdili su da potiču od kraljeva Aragona. Alfonso Bordžija je u Napulj i došao kao predstavnik Aragona, a kasnije je postao kardinal. Španija je u to vreme nastojala da stekne status dominantne sile u Evropi i silno je želela da ima - bolje reći: bio joj je neophodan - papa Španac u Vatikanu; nade su joj se ostvarile kada je Alfonso Bordžija postao Kalikst III, 1455. godine. Pape - bar u to vreme - nisu imale ništa protiv malo nepotizma, naročito ako se to održavalo unutar porodice.

************************

Bordžije su porijeklom bile iz Španije i tvrdili su da potiču od kraljeva Aragona

                                    ( Nastaviće se )

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.