ЛИЦA ДЕСПОТИЗМA - Народна демократија потпомогнута терором

Aутократе су прихватљиве, под условом да кући доносе робу. Уз то, докази говоре да богатство и бенефиције које оно обезбјеђује, на већину људи дјелују као анестезија у односу на захтјеве деспотизма. Култ Садама, вође и фелдмаршала, мада без каквог знатнијег образовања, свједочи о томе

Када је Садам постао предсједник, 1979. године, он је у вишим владиним круговима успоставио владавину терора која подсјећа на Стаљинове чистке тридесетих година двадесетог вијека

************************

Режим, сад већ под ироничном паролом "народна демократија", ефикасно је, комбинацијом терора и застрашивања, сузбијао свако отпадништво. И, упркос свему, његове су мере имале очигледну подршку, чак толику да су масе певањем захтевале јавна погубљења.

Без обзира на отворену рану - неразрешено питање Курда - и одлив ирачких војних средстава који је из тога произлазио, огроман прилив новца после нафтне кризе 1974. и зближавање с Ираном око заједничких граница, 1975. (преговарао је Садам Хусеин, у то време потпредседник Ирака), знатно је код куће поправио имиџ Баат партије и њених лидера. Све што се, према томе, показивало као опасност по државу, с њеним новопронађеним богатством и њеним изузетним идентитетом - сматрало се да заслужује казну. Тако је настављен прогон Комунистичке партије - 31 њен члан био је погубљен 1978, а и свих других група које би се усудиле да доведу у питање ауторитет Баата. По много чему, баатизам се испољавао као арапски еквивалент европском фашизму из тридесетих година двадесетог века. Имао је социјалистички имиџ, али је био национал-социјалистички систем: ту је и дубоко поштовање које се исказује великом лидеру, и монолитна структура власти и иста атавистичка тежња да се наново оствари нешто од старог јединства и циљева - у овом случају доминантног мада веома секуларизованог ислама.

Смртна казна за идеологију

Ирак је једнопартијска држава; Баат не допушта своме народу икакву другачију партијску припадност, а уколико тако нешто постоји, мора бити пријављено. Другим речима Партија и лидер не толеришу никакву опозицију, што ни у ком случају није необично за аутократске системе. Оно што много више узнемирава јесте казна кад се прекрше ови прописи: то је, увек, смрт. Да ли је ово апсолутно тако, и да ли се примењује у свим случајевима - непознато је; зна се само да је један број људи био погубљен несумњиво због прекршаја ове врсте. Међутим, ни чланови партије нису безбедни.

Када је Садам постао председник, 1979. исте године када је ирански шах свргнут, он је у вишим владиним круговима успоставио владавину терора која подсећа на Стаљинове чистке тридесетих година двадесетог века; разлика је само што се Стаљин држао далеко у позадини, док се Садам уз ово бестидно промовисао као непобедиви вођа Партије. На једном специјалном састанку чак је од дугогодишњих чланова партије тражено да прочитају "исповести" о томе како су подржавали завере против режима, које је подстицала Сирија. Прича се да су Садамове очи биле пуне суза док је своје некадашње другове осуђивао на смрт (Darwish и Alexandder, 1991: 210). Ипак, чистке су се наставиле и неколико наредних дана. У ствари, Садам је издвојио шесторицу чланова Савета револуционарне команде и још шесторицу других, који су били оптужени за издају, и од њих сачинио стрељачки вод за егзекуцију оних из руководства који су били осуђени. Све је то било учињено уз одобравање осталих присутних; направљен је и видео-запис о читавом поступку, раздељен онима који нису били тамо, за случај да имају неке своје идеје. Смртни данак од чистки износио је нешто преко 500. Више, дакле, није било исплативо не слагати се са Садамовом прокламованом политиком. После тога било је тек неколико протеста. Људи су погнули главе. Приход од нафте се повећавао, стране резерве су се увећавале, запосленост се повећавала, а тероризам се настављао иза маске великодушности Великог Брата.

Садамова пирова побједа

Рат који је Садам покренуо против Ирана, 1980. године, и који се вукао све до 1988, био је један од најсуровије вођених ратова у новијој историји. Број жртава био је огроман. Нарочито је постао по злу познат због употребе хемијског оружја. Aмериканци су у Вијетнаму користили средства за огољавање дрвећа од лишћа, али Садам је нервни гас и иперит користио против људи, Иранаца, а касније, када је рат скоро био завршен, поново је прибегао употреби гаса, сада против Курда, због чега је, говоре, 5.000 њих умрло.

Нико није имао користи од тог рата с Ираном, сем оних који су их снабдевали оружјем: од 1980. до 1986. само је Француска Ираку продала оружја у вредности од 16 милијарди долара. Око четврт милиона Ирачана је погинуло и још око милион рањено, а на крају овог бесмисленог сукоба ирачке су резерве биле исцрпљене и био је скоро 80 милијарди долара у дуговима. Иран је прошао много горе: његов народ је тек недавно био заменио једнога деспота другим, сада је то био ајатолах Хомеини, који је проћердао иранску младост: као да је имао вишак мученика па је могао да изгуби око милион њих у херојским - али бесплодним - масовним нападима на освајача.

Тај рат описује се као Садамова пирова победа, мада је, у ствари, то на крају била пат позиција за обе стране. Фрустриран овим неуспехом, преокренуо је смер и појачао ратничке претње Израелу - стратегија која је могла да му поново обезбеди место у арапском свету. Aли, пад цена нафте принудио га је да се задовољи и ситнијом рибом: Кувајтом, сићушном државом богатом нафтом, којој је већ дуговао много новца. Његова инвазија прошла је глатко, а лако је могао и да ужива у победи, иако она није била по вољи свих Aрапа. После инвазије написао је чак писмо пуно прекора једноме од својих муслиманских критичара, Хоснију Мубараку, египатском председнику, истичући свој сад супериорнији статус.

 (Наставиће се)

 *******************

Садам Хусеин постао је предсједник Ирака 1979. године, када је ирански шах свргнут са власти

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.