LICA DESPOTIZMA - Narodna demokratija potpomognuta terorom

Autokrate su prihvatljive, pod uslovom da kući donose robu. Uz to, dokazi govore da bogatstvo i beneficije koje ono obezbjeđuje, na većinu ljudi djeluju kao anestezija u odnosu na zahtjeve despotizma. Kult Sadama, vođe i feldmaršala, mada bez kakvog znatnijeg obrazovanja, svjedoči o tome

Kada je Sadam postao predsjednik, 1979. godine, on je u višim vladinim krugovima uspostavio vladavinu terora koja podsjeća na Staljinove čistke tridesetih godina dvadesetog vijeka

************************

Režim, sad već pod ironičnom parolom "narodna demokratija", efikasno je, kombinacijom terora i zastrašivanja, suzbijao svako otpadništvo. I, uprkos svemu, njegove su mere imale očiglednu podršku, čak toliku da su mase pevanjem zahtevale javna pogubljenja.

Bez obzira na otvorenu ranu - nerazrešeno pitanje Kurda - i odliv iračkih vojnih sredstava koji je iz toga proizlazio, ogroman priliv novca posle naftne krize 1974. i zbližavanje s Iranom oko zajedničkih granica, 1975. (pregovarao je Sadam Husein, u to vreme potpredsednik Iraka), znatno je kod kuće popravio imidž Baat partije i njenih lidera. Sve što se, prema tome, pokazivalo kao opasnost po državu, s njenim novopronađenim bogatstvom i njenim izuzetnim identitetom - smatralo se da zaslužuje kaznu. Tako je nastavljen progon Komunističke partije - 31 njen član bio je pogubljen 1978, a i svih drugih grupa koje bi se usudile da dovedu u pitanje autoritet Baata. Po mnogo čemu, baatizam se ispoljavao kao arapski ekvivalent evropskom fašizmu iz tridesetih godina dvadesetog veka. Imao je socijalistički imidž, ali je bio nacional-socijalistički sistem: tu je i duboko poštovanje koje se iskazuje velikom lideru, i monolitna struktura vlasti i ista atavistička težnja da se nanovo ostvari nešto od starog jedinstva i ciljeva - u ovom slučaju dominantnog mada veoma sekularizovanog islama.

Smrtna kazna za ideologiju

Irak je jednopartijska država; Baat ne dopušta svome narodu ikakvu drugačiju partijsku pripadnost, a ukoliko tako nešto postoji, mora biti prijavljeno. Drugim rečima Partija i lider ne tolerišu nikakvu opoziciju, što ni u kom slučaju nije neobično za autokratske sisteme. Ono što mnogo više uznemirava jeste kazna kad se prekrše ovi propisi: to je, uvek, smrt. Da li je ovo apsolutno tako, i da li se primenjuje u svim slučajevima - nepoznato je; zna se samo da je jedan broj ljudi bio pogubljen nesumnjivo zbog prekršaja ove vrste. Međutim, ni članovi partije nisu bezbedni.

Kada je Sadam postao predsednik, 1979. iste godine kada je iranski šah svrgnut, on je u višim vladinim krugovima uspostavio vladavinu terora koja podseća na Staljinove čistke tridesetih godina dvadesetog veka; razlika je samo što se Staljin držao daleko u pozadini, dok se Sadam uz ovo bestidno promovisao kao nepobedivi vođa Partije. Na jednom specijalnom sastanku čak je od dugogodišnjih članova partije traženo da pročitaju "ispovesti" o tome kako su podržavali zavere protiv režima, koje je podsticala Sirija. Priča se da su Sadamove oči bile pune suza dok je svoje nekadašnje drugove osuđivao na smrt (Darwish i Alexandder, 1991: 210). Ipak, čistke su se nastavile i nekoliko narednih dana. U stvari, Sadam je izdvojio šestoricu članova Saveta revolucionarne komande i još šestoricu drugih, koji su bili optuženi za izdaju, i od njih sačinio streljački vod za egzekuciju onih iz rukovodstva koji su bili osuđeni. Sve je to bilo učinjeno uz odobravanje ostalih prisutnih; napravljen je i video-zapis o čitavom postupku, razdeljen onima koji nisu bili tamo, za slučaj da imaju neke svoje ideje. Smrtni danak od čistki iznosio je nešto preko 500. Više, dakle, nije bilo isplativo ne slagati se sa Sadamovom proklamovanom politikom. Posle toga bilo je tek nekoliko protesta. Ljudi su pognuli glave. Prihod od nafte se povećavao, strane rezerve su se uvećavale, zaposlenost se povećavala, a terorizam se nastavljao iza maske velikodušnosti Velikog Brata.

Sadamova pirova pobjeda

Rat koji je Sadam pokrenuo protiv Irana, 1980. godine, i koji se vukao sve do 1988, bio je jedan od najsurovije vođenih ratova u novijoj istoriji. Broj žrtava bio je ogroman. Naročito je postao po zlu poznat zbog upotrebe hemijskog oružja. Amerikanci su u Vijetnamu koristili sredstva za ogoljavanje drveća od lišća, ali Sadam je nervni gas i iperit koristio protiv ljudi, Iranaca, a kasnije, kada je rat skoro bio završen, ponovo je pribegao upotrebi gasa, sada protiv Kurda, zbog čega je, govore, 5.000 njih umrlo.

Niko nije imao koristi od tog rata s Iranom, sem onih koji su ih snabdevali oružjem: od 1980. do 1986. samo je Francuska Iraku prodala oružja u vrednosti od 16 milijardi dolara. Oko četvrt miliona Iračana je poginulo i još oko milion ranjeno, a na kraju ovog besmislenog sukoba iračke su rezerve bile iscrpljene i bio je skoro 80 milijardi dolara u dugovima. Iran je prošao mnogo gore: njegov narod je tek nedavno bio zamenio jednoga despota drugim, sada je to bio ajatolah Homeini, koji je proćerdao iransku mladost: kao da je imao višak mučenika pa je mogao da izgubi oko milion njih u herojskim - ali besplodnim - masovnim napadima na osvajača.

Taj rat opisuje se kao Sadamova pirova pobeda, mada je, u stvari, to na kraju bila pat pozicija za obe strane. Frustriran ovim neuspehom, preokrenuo je smer i pojačao ratničke pretnje Izraelu - strategija koja je mogla da mu ponovo obezbedi mesto u arapskom svetu. Ali, pad cena nafte prinudio ga je da se zadovolji i sitnijom ribom: Kuvajtom, sićušnom državom bogatom naftom, kojoj je već dugovao mnogo novca. Njegova invazija prošla je glatko, a lako je mogao i da uživa u pobedi, iako ona nije bila po volji svih Arapa. Posle invazije napisao je čak pismo puno prekora jednome od svojih muslimanskih kritičara, Hosniju Mubaraku, egipatskom predsedniku, ističući svoj sad superiorniji status.

 (Nastaviće se)

 *******************

Sadam Husein postao je predsjednik Iraka 1979. godine, kada je iranski šah svrgnut sa vlasti

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.