ЛИЦA ДЕСПОТИЗМA - Хиљаду година владавине династије Шанг

Терор као да је био главно оружје војске Чина, а масакри заробљеника уобичајена пракса - дијелом зато да се избрише сва опозиција, а дијелом да би се застрашиле друге колебљиве државе. Када је војска Чао била глађу присиљена на предају, 295. године прије нове ере, каже се да је дословно читава мушка популација државе, укупно њих 400.000, била поклана.

Конзервативно учење Конфучија значило је строго поштовање старијих људи, односно обавезно поштовање надређених

*******************************

Историја Кине не може се сасвим ваљано установити за период млађи од око 1500. године пре нове ере. То је било време када је дубоко поштована династија Хсиа, о којој практично ништа не знамо, устукнула пред угњетачком династијом Шанг, која је владала све до око 1100. године, када је њен последњи деспотски владар свргнут с престола. Кинеска археологија озбиљно се покренула тек током неповољних тридесетих година двадесетог века, тако да сада знамо да је већина прихваћених обележја кинеског културног живота већ постојала за време династије Шанг.                            

Њихове владаре, који су познати као "синови неба" - назив који су присвојили и они који су дошли после племена Чу - такође су на северозападним границама пљачкала варварска племена, а били су ангажовани и у борбама унутар сопствених територија. Дуги зидови, претече Великог зида, градили су се с циљем да се варвари задрже ван њих. Пустошења варварских племена често су била стравична. Уништаване су читаве варошке општине, палиле су се куће, силовања и отимачине били су обичне појаве, а често су сви сем потенцијалних конкубина долазили под удар сабље. Неке државе су повремено покушавале да се уједине ради заштите, али борба за власт умела је да изазове још већа распарчавања и стварање још ситнијих поседа.

Варварска племена

Почетком осмог века династија Чу је, нехотице, посејала семе сопственог коначног уништења, мада до тога неће доћи још током наредних пет векова. Један развлашћени принц из племена Чу затражио је помоћ неких западних варвара како би збацио тадашњег владара и преузео узде власти. Међутим, позване хорде, пошто су постигле успех, нису желеле да напусте оно што су освојиле. Оне су на крају биле поткупљене земљом у западним провинцијама, за коју се мислило да је неплодна; онда је спроведено наводњавање, успешно, и откривено да је то једна од најпрофитабилнијих области у земљи. Тако се родила држава Чин (отуда назив Чајна/Кина), која је на крају постала Aсирија Далеког истока - "без барељефа" (Родзински, 1984:32).

Династија Чу владала је - бар формално - до трећег века; до тада је њена територија била сведена на релативно малу државу у централној Кини.

У току тога периода било је значајних културних догађаја, нарочито новина у погледу на филозофију владавине. Конзервативно учење Конфучија (Кунг Фу Це) почивало је на уважавању традиционалне хијерархијске праксе, што је значило строго поштовање старијих људи тј. обавезно поштовање надређених. Породица је била микрокосмос државе. Ова идеологија друштвеног деловања Конфучија и његовог каснијег ученика Менција, која је наглашавала да цар мора да делује као чувар народа, била је потом употпуњена једним "чистијим" филозофским учењем, Лао Цеовим, који је оснивач таоизма и који је имао знатног утицаја на прве кинеске будисте. Он је одбацивао произвољне и вештачке законе и учио потчињености не толико држави колико универзалном принципу, Путу природе (Тао).

Покољ хиљада војника

... Династија Чоу везује се за период познат као феудални период, који се спаја с периодом обично помињаним као период зараћених држава (око 481-221). Крај феудализма најавио је и значајне друштвене потресе јер су многи, разочарани у испразни хуманитаризам филозофа, чезнули за практичним приступима оних који су заговарали снажну владавину и сређен живот у коме нема глади. Централна власт је ослабила, а земље које су сада настајале међусобно су се надметале која ће имати више писаца, пољопривредних стручњака па чак и сељака-радника. Тако је започео низ сталних сукоба како са племенима која су представљала претњу на западним или северним ободима Средњег краљевства Чоу, тако и између самих држава. У осмом веку постојало је неких двеста феудалних држава, док их је у петом веку већ можда мање и од двадесет, а тек неколико покушавало је да успостави одређену врсту хегемоније над осталима. У трећем веку овај број смањен је на девет: источне државе Јен, Чи и Јуех; јужна држава Чу и северне државе Веј и Чао; остатак Средњег краљевства Чоу, и његов сусед Хан, који се појавио касније, уз опасну државу Чин, на западу, која је с нестрпљењем чекала да уништи остале, једну по једну.

... Терор као да је био главно оружје војске Чина, а масакри заробљеника уобичајена пракса - делом зато да се збрише сва опозиција, а делом да би се застрашиле друге колебљиве државе. Нико није успео да постигне било какву нагодбу преговарајући са Чином. Када је војска Чао била глађу присиљена на предају, 295. године п.н.е., каже се да је дословно читава мушка популација државе, укупно њих 400.000, била поклана (Фрџер, 1975:35). Интересантан је и наставак овога: оном истом генералу који је тада командовао снагама Чина, био је две године касније одузет чин, а он погубљен због непослушности - војна дисциплина није подразумевала милост ни према коме. Чак и ако допустимо да у овоме постоје и претеривања, податак о ужасима које су изазивали војници Чина застрашујући је; време није допринело да се утисак поправи.

Ченг, оснивач уједињене Кине, или онога што је формално познато као Царска Кина, обично се назива Првим царем. Његово порекло је неизвесно; према кинеским историчарима,                                 

                                      ( Наставиће се )

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.