ЛИЦA ДЕСПОТИЗМA - Aзијатски апсолутизам цара Ивана Грозног

Мучења и масовна убиства била су у Русији Ивана Грозног уобичајена, а та владавина трајала је неких педесет година. Наслиједио је двор препун сумњичења и интрига.

Иванови надимци су "Грозни" и "Страшни". Иванова свирепост била је видљива и у његовом личном и у јавном животу. Он, несумњиво, није био ни обична незналица и свирепи тиранин, а сигурно није био ни неинтелигентан

***********************************************

Монголска освајања, која су отпочела пљачкама Џнгис-кана у тринаестом веку, а његови наследници их наставили, обухватала су добар део источне Европе, укључујући територију коју данас одређујемо као Русију. Убирање дажбина нормално се поверавало угледним члановима домаћег племства, у овом случају великом кнезу Московске кнежевине. Негде око 1480. велики кнез одлучио је да ризикује, да не плати одговарајуће обавезе. Татари су још увек били у стању да изведу казнени препад на њу, одведу људе у ропство и униште поседе по предграђима. Нису, међутим, били у стању да заузму саму тврђаву (Кремљ), која је била буквално неосвојива. Стрелци на коњима, татарска снага, више нису били довољни да заплаше Московите, који су закључили да је дошло време да се власт Татара оконча. Вођа Московита, Иван III (Велики), формално је одбио даљи вазалски однос и прогласио се за цара - чин који није имао само симболички значај. То је била најава нове епохе за Московску кнежевину и објава татарским господарима да је сизеренству дошао крај. Иван је такође решио да себи припоји нове територије, у чему је имао и подршку православне цркве, која није одобравала ни католичанство ни реформацију.

Његов наследник, Василије III (1505-1533) унапредио је технику ратовања, а потоњи, још познатији наследник Иван IV (рођен 1530), добио је надимак Грозни због немилосрдног обрачунавања првенствено са сопственим племићима (бојарима), за које се прича да су лоше поступали према њему као младићу.

Тотална покорност

Ова династија царева усвојила је била азијатски апсолутизам, који су искусили као поданици монголске државе, а који је почивао на принципу општег служења и тоталне покорности свих класа и појединаца, од племства до зависних сељака, врховној владајућој личности - кану.

Од сада па надаље суочавамо се с руским апсолутизмом у његовом најгорем облику. Присилне депортације и конфискације долазиле су и за најмање прекршаје. Мучења и масовна убиства била су у Русији Ивана Грозног уобичајена, а та владавина трајала је неких педесет година. Наследио је двор препун сумњичења и интрига. Његова рођена мајка била је убијена, а он, заузврат, није изгледа спречио убиства неких од својих бројних жена, ни - што је представљало његову трајну грижу савести - убиство сопственог сина. Радећи уз помоћ тајне полиције, с јако разгранатим системом доушника, десетковао је старо независно племство - депортовао, конфисковао, убијао. Издајници, како они оптужени тако и они на које се само сумњало, доживели су исту судбину. Један пример примене ових метода може се видети у његовом заузимању Новгорода 1570. Они људи за које се сматрало да су криви због непокоравања краљевој власти, били су спаљени и бачени у реку; њихове жене и деца - везани и такође бачени у реку, а војници су их чакљама гурали под воду и држали док се не удаве. Aко се овоме додају масовна погубљења која су редовно вршена по другим градовима, нарочито у Москви, човек почиње да схвата откуд Иванови надимци "Грозни" и "Страшни".

Иванова свирепост била је видљива и у његовом личном и у јавном животу. Он, несумњиво, није био ни обична незналица и свирепи тиранин, а сигурно није био ни неинтелигентан.

Признавао је да Московска кнежевина, у односу на друге, заостаје по много чему, и покушао, како смо видели, да то промени охрабрујући увоз стране робе, нарочито из Енглеске, а с добродошлицом је дочекивао и стручњаке и мајсторе из иностранства, чиме је подстицао развој сопствене државе. Aли свирепост је једнако била присутна, у каснијим годинама готово у изобиљу.

Свирепост и насиље

Одређене склоности биле су препознате још у његовој младости - знало се да је крив за такве безразложне чинове насиља као што је бацање ловачких паса с крова. Несумњиво је био преке нарави и није могао - или није желео - да поднесе да му се противречи. Две године пре смрти чак је, у наступу беса, убио сина који је требало да га наследи...

... Кад је створио опричнину, народ се, кажу, престравио, уверен да је тако изгубио цара. Овај чудан аранжман - по коме је он стајао изнад свих људи, а ипак остајао њихов владар - само је повећао његову моћ, и његову свирепост.

У овоме је најстрашније било "кажњавање" Новгорода, који је, кажу, тражио уједињење с Пољском. Град је био опустошен а скоро 60.000 људи побијено. Покољ је и ту и на другим местима био ублажаван једино Ивановим "језивим даровима", који су омогућавали да се одрже верски обреди за покој душа оних које је убио. Можда то јесу биле екстремне мере, али он их је сматрао правичнима по божанском праву.

... Иван је умро 1584. припремајући се да одигра партију шаха. У то време био је усред преговора с енглеским двором да се ожени неком краљичином рођаком. Елизабета I била је већ одбила, љубазно али јасно, брачну понуду упућену њој самој, али јој је било драго да понуди утешну награду са свога двора. На срећу по девојку, која ништа није сумњала, ти се планови никада нису остварили. Пошто је прошао кроз оно шта је сматрао мучењем проклетих, Иван је преминуо остављајући земљу на ивици уставног хаоса. Уследио је период познат под називом "период побуна", а нешто налик јединству постигнуто је тек ступањем на престо династије Романова, 1613. године.

                                   ( Наставиће се )

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.