LICA DESPOTIZMA - Azijatski apsolutizam cara Ivana Groznog

Mučenja i masovna ubistva bila su u Rusiji Ivana Groznog uobičajena, a ta vladavina trajala je nekih pedeset godina. Naslijedio je dvor prepun sumnjičenja i intriga.

Ivanovi nadimci su "Grozni" i "Strašni". Ivanova svirepost bila je vidljiva i u njegovom ličnom i u javnom životu. On, nesumnjivo, nije bio ni obična neznalica i svirepi tiranin, a sigurno nije bio ni neinteligentan

***********************************************

Mongolska osvajanja, koja su otpočela pljačkama Džngis-kana u trinaestom veku, a njegovi naslednici ih nastavili, obuhvatala su dobar deo istočne Evrope, uključujući teritoriju koju danas određujemo kao Rusiju. Ubiranje dažbina normalno se poveravalo uglednim članovima domaćeg plemstva, u ovom slučaju velikom knezu Moskovske kneževine. Negde oko 1480. veliki knez odlučio je da rizikuje, da ne plati odgovarajuće obaveze. Tatari su još uvek bili u stanju da izvedu kazneni prepad na nju, odvedu ljude u ropstvo i unište posede po predgrađima. Nisu, međutim, bili u stanju da zauzmu samu tvrđavu (Kremlj), koja je bila bukvalno neosvojiva. Strelci na konjima, tatarska snaga, više nisu bili dovoljni da zaplaše Moskovite, koji su zaključili da je došlo vreme da se vlast Tatara okonča. Vođa Moskovita, Ivan III (Veliki), formalno je odbio dalji vazalski odnos i proglasio se za cara - čin koji nije imao samo simbolički značaj. To je bila najava nove epohe za Moskovsku kneževinu i objava tatarskim gospodarima da je sizerenstvu došao kraj. Ivan je takođe rešio da sebi pripoji nove teritorije, u čemu je imao i podršku pravoslavne crkve, koja nije odobravala ni katoličanstvo ni reformaciju.

Njegov naslednik, Vasilije III (1505-1533) unapredio je tehniku ratovanja, a potonji, još poznatiji naslednik Ivan IV (rođen 1530), dobio je nadimak Grozni zbog nemilosrdnog obračunavanja prvenstveno sa sopstvenim plemićima (bojarima), za koje se priča da su loše postupali prema njemu kao mladiću.

Totalna pokornost

Ova dinastija careva usvojila je bila azijatski apsolutizam, koji su iskusili kao podanici mongolske države, a koji je počivao na principu opšteg služenja i totalne pokornosti svih klasa i pojedinaca, od plemstva do zavisnih seljaka, vrhovnoj vladajućoj ličnosti - kanu.

Od sada pa nadalje suočavamo se s ruskim apsolutizmom u njegovom najgorem obliku. Prisilne deportacije i konfiskacije dolazile su i za najmanje prekršaje. Mučenja i masovna ubistva bila su u Rusiji Ivana Groznog uobičajena, a ta vladavina trajala je nekih pedeset godina. Nasledio je dvor prepun sumnjičenja i intriga. Njegova rođena majka bila je ubijena, a on, zauzvrat, nije izgleda sprečio ubistva nekih od svojih brojnih žena, ni - što je predstavljalo njegovu trajnu grižu savesti - ubistvo sopstvenog sina. Radeći uz pomoć tajne policije, s jako razgranatim sistemom doušnika, desetkovao je staro nezavisno plemstvo - deportovao, konfiskovao, ubijao. Izdajnici, kako oni optuženi tako i oni na koje se samo sumnjalo, doživeli su istu sudbinu. Jedan primer primene ovih metoda može se videti u njegovom zauzimanju Novgoroda 1570. Oni ljudi za koje se smatralo da su krivi zbog nepokoravanja kraljevoj vlasti, bili su spaljeni i bačeni u reku; njihove žene i deca - vezani i takođe bačeni u reku, a vojnici su ih čakljama gurali pod vodu i držali dok se ne udave. Ako se ovome dodaju masovna pogubljenja koja su redovno vršena po drugim gradovima, naročito u Moskvi, čovek počinje da shvata otkud Ivanovi nadimci "Grozni" i "Strašni".

Ivanova svirepost bila je vidljiva i u njegovom ličnom i u javnom životu. On, nesumnjivo, nije bio ni obična neznalica i svirepi tiranin, a sigurno nije bio ni neinteligentan.

Priznavao je da Moskovska kneževina, u odnosu na druge, zaostaje po mnogo čemu, i pokušao, kako smo videli, da to promeni ohrabrujući uvoz strane robe, naročito iz Engleske, a s dobrodošlicom je dočekivao i stručnjake i majstore iz inostranstva, čime je podsticao razvoj sopstvene države. Ali svirepost je jednako bila prisutna, u kasnijim godinama gotovo u izobilju.

Svirepost i nasilje

Određene sklonosti bile su prepoznate još u njegovoj mladosti - znalo se da je kriv za takve bezrazložne činove nasilja kao što je bacanje lovačkih pasa s krova. Nesumnjivo je bio preke naravi i nije mogao - ili nije želeo - da podnese da mu se protivreči. Dve godine pre smrti čak je, u nastupu besa, ubio sina koji je trebalo da ga nasledi...

... Kad je stvorio opričninu, narod se, kažu, prestravio, uveren da je tako izgubio cara. Ovaj čudan aranžman - po kome je on stajao iznad svih ljudi, a ipak ostajao njihov vladar - samo je povećao njegovu moć, i njegovu svirepost.

U ovome je najstrašnije bilo "kažnjavanje" Novgoroda, koji je, kažu, tražio ujedinjenje s Poljskom. Grad je bio opustošen a skoro 60.000 ljudi pobijeno. Pokolj je i tu i na drugim mestima bio ublažavan jedino Ivanovim "jezivim darovima", koji su omogućavali da se održe verski obredi za pokoj duša onih koje je ubio. Možda to jesu bile ekstremne mere, ali on ih je smatrao pravičnima po božanskom pravu.

... Ivan je umro 1584. pripremajući se da odigra partiju šaha. U to vreme bio je usred pregovora s engleskim dvorom da se oženi nekom kraljičinom rođakom. Elizabeta I bila je već odbila, ljubazno ali jasno, bračnu ponudu upućenu njoj samoj, ali joj je bilo drago da ponudi utešnu nagradu sa svoga dvora. Na sreću po devojku, koja ništa nije sumnjala, ti se planovi nikada nisu ostvarili. Pošto je prošao kroz ono šta je smatrao mučenjem prokletih, Ivan je preminuo ostavljajući zemlju na ivici ustavnog haosa. Usledio je period poznat pod nazivom "period pobuna", a nešto nalik jedinstvu postignuto je tek stupanjem na presto dinastije Romanova, 1613. godine.

                                   ( Nastaviće se )

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.