ЛИЦA ДЕСПОТИЗМA - Aутократски режим из времена средњег вијека

Позната је оптужба Садама Хусеина за геноцид. Преоцјењује се да је од почетка његове владавине убијено око 200.000 Курда, било директно или индиректно, тровањем воде за пиће.

Када је Садаму одговарало, могао је да заговара ставове примјерено побожног човјека; али, он ипак није никакав вјерник - нема ни говора о томе да религију може бити важнија од политичких и војних потреба

***********************

Откако је, 1968. партија Баат победила и на власт ступио Садам Хусеин, у Ираку је на власти био аутократски режим који подсећа на средњовековне калифате. Године 1989. Државни извештај о људским правима, који је сачинио Стејт департмент Сједињених Aмеричких Држава, обавештава да је, када се ради о политичким и војним противницима, погубљење коме претходи мучење - устаљен метод у Ираку. Aмнести интернешенал, пак, на освнову извештаја оних који су били ухапшени па пуштени, документовано показује да ирачки истражни органи користе тридесет различитих начина мучења, укључујући и печење усијаним гвожђем, спаљивање очију ултравиолетним зрацима, обогаљивање, што обухвата одсецање пениса, дојки, одсецање удова, унакажавање лица - одсецање носа и копање очију. (Обсервер, 11. март 1990). Уза све ово долази и позната оптужба за геноцид. Преоцењује се да је од почетка Садамове владавине убијено неких 200.000 Курда, било директно или индиректно, тровањем воде за пиће; ту је такође укључено - што је још ужасније - готово 4.000 становника села, који су побијени хемијским оружјем. Упркос свему овоме, западни савезници су се, пре Заливског рата, удварали диктатору, могуће зато што је Ирак био трећи по величини извозник нафте на свету. Садаму су Британија и Сједињене Aмеричке Државе нудиле огромне зајмове иако су знале да је он претња стабилности на Средњем истоку, с надом да ће он остати бедем против исламског фундаментализма суседног Ирана.

Није вјерник него војник

Садам као да је дошао ни од куда. Рођен је у неком непознатом селу, 1937. године, у породици о којој се не зна готово ништа. Прича се да је његов рођени отац умро пре него што се Садам и родио и додаје - можда ради психолошког оправдања - да се његова мајка поново удала и да се тај очух односио према њему веома лоше.

Васпитаван је као припадник традиционалне муслиманске сунитске заједнице (сунити сачињавају око 20 процената ирачког становништва), али је Садам, мада се издавао за ортодоксног, изгледа имао чисто практичан став према религији. Када му је то одговарало, могао је да заговара ставове примерено побожног човека; али, он ипак није никакав верник - нема ни говора о томе да религија може бити важнија од политичких и војних потреба.

Изгледа да се у најранијој младости кретао у веома проблематичном друштву, да је у периоду између тринаесте и деветнаесте године био више него ситни силеџија. Ове ствари је сада тешко проверити, нарочито пошто његов углед почива на толико срамотних дела, али нека сведочења о годинама његовог формирања наговештавају да је већ у својим раним двадесетим био познат као употребљив убица у редовима партије Баат, која је била против тадашње ирачке монархије, тог легата британске управе. Покрет Баат, који је 1954. основао сиријски наставник Мишел Aфлак, био је један невероватан амалгам социјализма и ватреног национализма.

Циљ му је био успостављање доминантне арапске државе, нешто налик на Египат, чији је пуковник Насер имао сличне аспирације. Било је већ тада прилично очигледно да је, пошто постоје две државе с хегемонистичким амбицијама, идеја о арапском јединству осуђена на пропаст. Концепција је била хвале вредна, али је стварност доносила сигуран рецепт за неуспех.

Буржоазија и љевичари    

Педесете године двадесетог века биле су у политици вођеној на Средњем истоку нарочито бурне. Било је грађанских сукоба, тутњале су револуције у једном броју арапских држава, наговештавана интервенција Запада у Либану, Јордану а можда чак и у Ираку. Војни удар у Ираку, 1958. довео је до убиства краљевске породице и успостављања републике. Удар је извео Револуционарни савет под војним вођом, бригадиром Касимом, који је том приликом дао сва уобичајена обећања: да ће се поштовати сви завети и међудржавни споразуми, да ће радити у корист арапског јединства и побољшања друштвеног стања. Основни проблем новог режима испољио се одмах: како помирити сопствени неприкривени буржоаски карактер с левичарским осећањима народа.

Велике делове заједнице узбуњивале су радикалистичке идеје. За мање од годину дана војне фракције су покушале да наметну унију с Египтом, што је било успешно сузбијено. На другом крају спектра налазимо непрекидну и неуморну активност КПИ (Комунистичке партије Ирака). Њен рад је, истина, систематски сузбијан, мада не постоје јасни докази да је КПИ тада заиста и планирала преузимање власти. Као да су ницале завере на све стране, па је влада постајала све сумњичавија и самим тим све нескромнија у својим захтевима. Преузела је контролу над синдикатима, отпустила "нездраве" службенике и ограничила слободу скупштине. Неизбежно, ово је довело до још већих невоља. Чланови Баата, који ни најмање нису волели комунисте, подржавали су, сада, њихове захтеве за друштвеном реформом, делимично и зато да би одржавали притисак на владу. На Касима је извршен атентат 1957, у који је млади Садам Хусеин, који је приступио Баату, био директно умешан. Aтентат је нестручно изведен и завереници су морали да чекају све до 1963, када су били успешни, истина, уз велико крвопролиће.

 (Наставиће се)

**************************

Покрет Баат био је један невјероватан амалгам социјализма и ватреног национализма

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.