LICA DESPOTIZMA - Autokratski režim iz vremena srednjeg vijeka

Poznata je optužba Sadama Huseina za genocid. Preocjenjuje se da je od početka njegove vladavine ubijeno oko 200.000 Kurda, bilo direktno ili indirektno, trovanjem vode za piće.

Kada je Sadamu odgovaralo, mogao je da zagovara stavove primjereno pobožnog čovjeka; ali, on ipak nije nikakav vjernik - nema ni govora o tome da religiju može biti važnija od političkih i vojnih potreba

***********************

Otkako je, 1968. partija Baat pobedila i na vlast stupio Sadam Husein, u Iraku je na vlasti bio autokratski režim koji podseća na srednjovekovne kalifate. Godine 1989. Državni izveštaj o ljudskim pravima, koji je sačinio Stejt department Sjedinjenih Američkih Država, obaveštava da je, kada se radi o političkim i vojnim protivnicima, pogubljenje kome prethodi mučenje - ustaljen metod u Iraku. Amnesti internešenal, pak, na osvnovu izveštaja onih koji su bili uhapšeni pa pušteni, dokumentovano pokazuje da irački istražni organi koriste trideset različitih načina mučenja, uključujući i pečenje usijanim gvožđem, spaljivanje očiju ultravioletnim zracima, obogaljivanje, što obuhvata odsecanje penisa, dojki, odsecanje udova, unakažavanje lica - odsecanje nosa i kopanje očiju. (Observer, 11. mart 1990). Uza sve ovo dolazi i poznata optužba za genocid. Preocenjuje se da je od početka Sadamove vladavine ubijeno nekih 200.000 Kurda, bilo direktno ili indirektno, trovanjem vode za piće; tu je takođe uključeno - što je još užasnije - gotovo 4.000 stanovnika sela, koji su pobijeni hemijskim oružjem. Uprkos svemu ovome, zapadni saveznici su se, pre Zalivskog rata, udvarali diktatoru, moguće zato što je Irak bio treći po veličini izvoznik nafte na svetu. Sadamu su Britanija i Sjedinjene Američke Države nudile ogromne zajmove iako su znale da je on pretnja stabilnosti na Srednjem istoku, s nadom da će on ostati bedem protiv islamskog fundamentalizma susednog Irana.

Nije vjernik nego vojnik

Sadam kao da je došao ni od kuda. Rođen je u nekom nepoznatom selu, 1937. godine, u porodici o kojoj se ne zna gotovo ništa. Priča se da je njegov rođeni otac umro pre nego što se Sadam i rodio i dodaje - možda radi psihološkog opravdanja - da se njegova majka ponovo udala i da se taj očuh odnosio prema njemu veoma loše.

Vaspitavan je kao pripadnik tradicionalne muslimanske sunitske zajednice (suniti sačinjavaju oko 20 procenata iračkog stanovništva), ali je Sadam, mada se izdavao za ortodoksnog, izgleda imao čisto praktičan stav prema religiji. Kada mu je to odgovaralo, mogao je da zagovara stavove primereno pobožnog čoveka; ali, on ipak nije nikakav vernik - nema ni govora o tome da religija može biti važnija od političkih i vojnih potreba.

Izgleda da se u najranijoj mladosti kretao u veoma problematičnom društvu, da je u periodu između trinaeste i devetnaeste godine bio više nego sitni siledžija. Ove stvari je sada teško proveriti, naročito pošto njegov ugled počiva na toliko sramotnih dela, ali neka svedočenja o godinama njegovog formiranja nagoveštavaju da je već u svojim ranim dvadesetim bio poznat kao upotrebljiv ubica u redovima partije Baat, koja je bila protiv tadašnje iračke monarhije, tog legata britanske uprave. Pokret Baat, koji je 1954. osnovao sirijski nastavnik Mišel Aflak, bio je jedan neverovatan amalgam socijalizma i vatrenog nacionalizma.

Cilj mu je bio uspostavljanje dominantne arapske države, nešto nalik na Egipat, čiji je pukovnik Naser imao slične aspiracije. Bilo je već tada prilično očigledno da je, pošto postoje dve države s hegemonističkim ambicijama, ideja o arapskom jedinstvu osuđena na propast. Koncepcija je bila hvale vredna, ali je stvarnost donosila siguran recept za neuspeh.

Buržoazija i ljevičari    

Pedesete godine dvadesetog veka bile su u politici vođenoj na Srednjem istoku naročito burne. Bilo je građanskih sukoba, tutnjale su revolucije u jednom broju arapskih država, nagoveštavana intervencija Zapada u Libanu, Jordanu a možda čak i u Iraku. Vojni udar u Iraku, 1958. doveo je do ubistva kraljevske porodice i uspostavljanja republike. Udar je izveo Revolucionarni savet pod vojnim vođom, brigadirom Kasimom, koji je tom prilikom dao sva uobičajena obećanja: da će se poštovati svi zaveti i međudržavni sporazumi, da će raditi u korist arapskog jedinstva i poboljšanja društvenog stanja. Osnovni problem novog režima ispoljio se odmah: kako pomiriti sopstveni neprikriveni buržoaski karakter s levičarskim osećanjima naroda.

Velike delove zajednice uzbunjivale su radikalističke ideje. Za manje od godinu dana vojne frakcije su pokušale da nametnu uniju s Egiptom, što je bilo uspešno suzbijeno. Na drugom kraju spektra nalazimo neprekidnu i neumornu aktivnost KPI (Komunističke partije Iraka). Njen rad je, istina, sistematski suzbijan, mada ne postoje jasni dokazi da je KPI tada zaista i planirala preuzimanje vlasti. Kao da su nicale zavere na sve strane, pa je vlada postajala sve sumnjičavija i samim tim sve neskromnija u svojim zahtevima. Preuzela je kontrolu nad sindikatima, otpustila "nezdrave" službenike i ograničila slobodu skupštine. Neizbežno, ovo je dovelo do još većih nevolja. Članovi Baata, koji ni najmanje nisu voleli komuniste, podržavali su, sada, njihove zahteve za društvenom reformom, delimično i zato da bi održavali pritisak na vladu. Na Kasima je izvršen atentat 1957, u koji je mladi Sadam Husein, koji je pristupio Baatu, bio direktno umešan. Atentat je nestručno izveden i zaverenici su morali da čekaju sve do 1963, kada su bili uspešni, istina, uz veliko krvoproliće.

 (Nastaviće se)

**************************

Pokret Baat bio je jedan nevjerovatan amalgam socijalizma i vatrenog nacionalizma

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.